Pismeni zadaci

SPo6BGIV_403

Dragi moj Japanče

ocena odličan petProleće stiže. Sve cveta. Sedim ispred kuće i gledam roze trešnjine cvetiće kako na vetru plešu veseo prolećni ples. Trešnja. Na šta se prvo pomisli? Mene to odmah podseti na tvoj Japan. Gledam u drvo i odmah pomislim koliko bi ga japanske dece u ovo vreme gledalo da je tamo samo malo bolja situacija, da nije bilo onog zemljotresa, cunamija.

Pomišljam kako bih ja reagovala, kako bih se osećala, šta bih uradila da sam osetila zemljotres. Samo zatvorim oči i kao da sam tamo. Utonuh u misli.

Probudih se jednog jutra sa osećajem da će se taj dan pamtiti. Brzo sam se spremila i krenula u školu da se vidim da prijateljima. Razgledali smo lepe dugačke ulice Tokija. Visoke zgrade kao da su se nadmetale koja će biti viša, bliža suncu. Pre časa smo se svi lepo družili i uživali, ne znajući šta nas čeka. Časovi su prolazili i došao je čas kada je trebalo da imamo kontrolni iz matematike. Svi smo imali malo treme, ali smo se kao i obično nadali dobroj oceni. Rešavajući treći zadatak osetila sam kako pod počinje da se trese. Iz sekunde u sekundu sve jače. U početku sam mislila da je to zemljotres kao i svi ostali jer su oni u Japanu veoma česti, ali imala sam čudan osećaj da je ovaj zemljotres drugačiji. Bacila sam kratak pogled kroz prozor i videla neke ljude kako brzo i uspaničeno trče sa ulica. Setila sam se uputstva za vanredne situacije i ne razmišljajući čučnula ispod stola. To su i svi ostali uradili, samo su neki stali ispod otvora za vrata. Videla sam najbolju drugaricu kako sva drhti od straha jer se ovde tek doselila i nije navikla na zemljotrese. Da bih je ohrabrila rekla sam joj da će sve biti u redu iako sam se i ja plašila. Tih dva-tri minuta, možda i manje, svima nama su bili kao večnost i u svom tom strahu nadali smo se da neće biti mnogo poginulih. Nakon što se zemlja napokon stabilizovala, otišla sam do druagrice da je utešim. Nekako sam uspela, a onda sam pružila podršku i drugim drugarima iz odeljenja. Izašli smo napolje, ali nismo mogli da verujemo svojim očima. Svo drveće koje samo što je počelo da pušta listiće bilo je iščupano iz korena. Na tek asfaltiranom putu su se jasno izdvajale velike pukotine. Prozori visokih zgrada su popucali i uništeni u paramparčad. Ona predivna slika Tokija se izgubila za samo minut. Brzo sam kroz ruševine otrčala kući i tamo našla mamu, tatu i sestru. Sve sam ih jako zagrlila. Na žalost, nesreći nije bilo kraja. U roku od sat vremena, razorno veliki cunami je preplavio čak i desetak kilometara od obale. Na našu sreću, mi nismo bili blizu. Ali nije nam bilo svejedno. Pomislila sam koliko je osoba nastradalo, nestalo. Na hiljade ljudi. To me nije ostavilo ravnodušnom. Cele noći nisam mogla da spavam. U glavi sam videla porodice nastradalih ljudi, mnogo suza, bola i patnje.

Ne želeći da još razmišljam o tome, naglo sam otvorila suzne oči. Lice mi je bilo mokro kao da sam stvarno osetila dašak tog cunamija. Videvši zelenu travu posutu raznim laticama, grane koje se klate na vetru, niz lice mi je pošla još jedna suza koju nisam mogla da suzdržim.

Neka ta suza bude za buduću sreću Japana i za sve poginule u zemljotresu i cunamiju. Ona ne može da isceli ranu, ali može da pruži utehu, pruža nadu za oporavak i da se ovo u čovečanstvu nikada ne ponovi... Ni ovako, ni gore... Želim ti puno sreće, tvoja Katarina.

Vi ste ovde: Home Zbirka radova Osnovna Za 6. razred Događaj koji se dugo prepričavao SPo6BGIV_403