Pismeni zadaci

SPs6BGIII_139

Kad zažmurim i kad sanjarim

ocena vrlo dobar 4Nebo je obojeno duginim bojama. Dan umire, a ja sedim i to posmatram. Nemoćna sam da sprečim smrt dana i da još malo zadržim Sunce. Dok se Sunce polako spušta, moje srce ispunjava tuga.Celo srce mi je ispunjeno tugom, osim jednog malog dela.U tom delu srca tinja nada koja zna da će se dan ponovo roditi.

Polako zaklapam moje oči i počinjem da letim do zemlje koja je samo moja. U toj zemlji nema rata i mržnje i sve je lepo. Ptice mi tamo pevaju svoje umilne pesme i svojim predivnim glasom ulepšavaju prirodu. Pored Sunca na nebu stoje i zvezde, koje liče na svećice koje je sam Bog upalio. Drveće je raznih boja. Krošnje ovog drveća se šire i stvaraju hladovinu. Cveće ima razne oblike. Izgleda kao da je preko njegove lepe boje neko posuo neki sjaj. Miris koji ovo cveće širi je opijajući. I svaki miris podseća na nešto drugo. Neki podseća na okean, neki na kišu...Tamo osim običnih životinja postoje i životinje iz mitova i bajki.Uživam u ovome, ali ipak strepim, jer znam da kad otvorim oči, sve će biti gotovo. Ali na neki način ne bojim se kraja, jer znam da će me moja mašta kad god zažmurim, doneti ovde. I zato se polako pripremam da otvorim oči. Već letim preko dolina i pašnjaka nazad, u stvarnost.Vratila sam se.

U daljini vidim poslednje zrake koje Sunce baca pre zalaska. Sve polako tone u mrak. I u ovom mraku jedinu svetlost predstavlja onaj plamičak nade koji zna da će se dan ponovo roditi i da će Sunce ponovo izaći.

Vi ste ovde: Home Zbirka radova Osnovna Za 6. razred Kad zažmurim i kad sanjarim SPs6BGIII_139