Pismeni zadaci

SPo7GMIV_306

Kako rastemo u ljude

ocena odličan petDete i čovek. Koje su razlike između ova dva razdoblja u našem životu? Oba bića imaju srce, osećanja, ljubav i dušu, imaju mozak, ali nisu ista. Kada tačno možemo da kažemo da smo odrasle osobe, zrela bića i da više nismo „zeleni“, kao što stariji ljudi kažu? Da li postoji tačan datum kada prelazimo tu granicu i umno i fizički?

Evo na primer ja stvarno ne znam da li sam dete ili čovek. Mama kaže da sam za neke stvari dete, a za druge sam već dovoljno odrasla. Za pranje sudova i spremanje kuće uvek sam velika, to uvek sme da se radi, ali, opet, za kampovanje, koje silno želim, još uvek sam dete i to ne smem. I šta sad? Kako da znam da li sam čovek ili dete? Igram se sa barbikama i, naravno, nije me sramota. Šta je tu strašno? Mama kaže da sam jako detinjasta i da bi trebalo svoj toaletni stočić da napunim šminkom i nakitom i pritom da ostavim bez doma mnoge sirote barbike. A kako to mogu? Pa opet, zadovoljna je mnome jer sam odgovorna i sve svoje školske obaveze stavljam na prvo mesto. S druge strane, mogla bih sate da provedem igrajući se sa Micom, svojom najdražom mačkom.

Mnoge stvari mi nisu jasne. Zašto neki dečaci gađaju grudvama devojčice, ako im se one sviđaju? Zašto dečaci puštaju bradu? Da li i oni žele da porastu? Zašto je mama nekad ljuta na mene, ako me voli? Zašto? Ništa mi nije jasno.

Smatram da ja jesam dete, ali bih volela da sam to za sve, i za pranje sudova i za čišćenje kuće. Hoću da budem dete i da pripadam dečjem carstvu, ali da li je to moguće? Po godinama, visini i uspesima koje postižem, moglo bi se reći da sam već odrasla, ali opet nisam i ne znam kada ću to postati. Samo ne želim da to dođe naglo i iznenada, ne želim da strada ni jedna moja barbika ili da nestane moja ljubav prema životinjama. Svi odrasli mrze životinje. Plašim se da ću i ja postati takva. Osećam, međutim, kako stasavam u odraslu devojku, ali to kratko traje. A i što da se opterećujem time? Kad budem odrasla, biću, a sada ću da uživam u detinjstvu.

Mogla bih da poručim svima: najlepše je dok si dete, a lepo je i kad si odrastao, onda možeš da dohvatiš koš i sam opeglaš sebi odelo. Ali, dok si dete, budi dete, ima vremena da porasteš i budeš veliki. Biće vremena za sve, ali najmanje za detinjstvo. Ili ne? U stvari, ne postoji granica prelaska, jer ja sam dete zarobljeno u telu devojke, a moj mozak je dečji, zarobljen u gnezdu obaveza odraslih, i čeka da odraste.

Vi ste ovde: Home Zbirka radova Osnovna Za 7. razred Moji pubertetski problemi SPo7GMIV_306