SPo7SPIII_221

Stari orah

ocena vrlo dobar četiriJednog tmurnog, jesenjeg dana probudio me je oštar zvuk motorne testere a odmah zatim čuo se i snažan tresak. Brzo sam potrčala ka prozoru da vidim šta se dešava i kada sam razmakla zavesu, odjednom, kao da sam se zaledila. Nepomično sam stajala ne verujući svojim očima. Napolju je sipila septembarska kiša, a neki ljudi obučeni u žuta odela, sekli su krošnju velikog oraha, nedaleko od moje kuće.

Bio je to veliki orah, star, gusto zelene krošnje sa puno plodova koje još niko nije sakupio. Onako ogroman i čvrst, stajao je na početku ulice i zgledao kao neki starešina, koji nadgleda i pazi na sve stanare ulice Slobodana Jovanovića. Deka mi je jednom pričao da, otkad zna za sebe, taj orah stoji tu i ponudi hlad svakom umornom prolazniku. Njegove dugačke grane leti su pravile veliku hladovinu, a zimi štitile od mećava. Njegovo čvrsto korenje virilo je iz zemlje i često sam se, kao mala, na njega saplitala.

Puno sam lepih dana provela tu, pokraj stabla oraha i ne samo ja već i svi moji drugari iz komšiluka. Nije prošao ni jedan dan letnjeg raspusta, a da se mi nismo sastali kod ovog drveta. Peli smo se, pravili kućice, hranli ptice i bube i izmišljali mnoge nove igre. Kada stignu plodovi sakupljali bismo ih, a onda prodavali ispred kuće. Veliko i široko stablo služilo kao najbolje mesto za žmurke i često, kao gol.

Odjednom, pored mene je prošao kamion, sa granama velikog oraha i činilo mi se da ne odnosi samo, staro drvo, već i sve uspomene koje me na njega podsećaju. I tada na licu osetih, prave, istinske suze.