SPo7SPIII_222

Stari hrast

ocena odličan petU našem dvorištu je odgojeno puno generacija loze Srećkovića, ali ono što obeležava detinjstvo svih nas, jeste hrast iza kuće koji i dalje svojim dugim i suvim granama kao da blagoslovi kuću i ukućane.

Živim u malim selu blizu Kragujevca. Moja porodica je sada u velikoj žurbi jer dolazi leto, a kukuruz i pšenica su već zlatno žute boje. To mi daje priliku da još jednom odem do staroh hrasta iza kuće i oprostim se, pre nego što odem u vojsku. Priča se da će opet rat na Kosovu, pa sam se prijavio ne bih li odbranio domovinu od tuđina. Taj hrast je vrlo bitan u mom i životu mojih predaka jer smo svi provodili detinjstvo na njegovim granama, u hladu njegove krošnje. Dok mu se približavam, vrćaju mi se slike koje su obećavale dobar i miran život. Kada sam bio mali, deda mije pričao da sam ispod tog hrasta prohodao i progovorio. Moja starija sestra se udala ispod tog hrasta, bila je to mala i skromna svadba. Takođe, deda mi je pričao da, dok se gradila kuća, radnici, seljaci i majstori koji su pomagali u gradnji, baš su se odmarali u ladovini tog hrasta. A samo kad se setim onih letnjih večeri kada majka prostire ćebe na travu, a mi, deca, legnemo i pričamo priče, čekamo da zađe sunce. Kad god bi me tata istukao, bežao bih u krošnju hrasta da mi prođe bes i ljutnja. Sada, dok opipavam njegovu suvu i ispucalu koru, mislim kako bi bilo lepo da se vratim u detinjstvo i još malo vremena provedem u njegovoj krošnji

Čuo sam zvuk motora. Otac mi je stavio ruku na rame i rekao da su stigli po mene. Odlazim i znam da je ovo možda poslednji put da gledam tu idilu: hrast, kuća i porodica koja maše sa suzama u očima i velikom nadom da će se sve dobro završiti.