SPo7SPIII_224

Pejzaž koji pamtim

ocena odličan petProbudio me je šapat kišnih kapi koje su i tog jutra, kao i bezbroj puta ranije, udarajući u prozor, pričale iznova svoju priču.

Ustala sam tiho da ne probudim ostale prišla prozoru. Još sanjiva, pogledala sam kroz prozor. Sunce se tek rađalo, bilo je tako mirno. Ni šum vetra, ni njihanje grana, ništa, kao da svi odaju počast rađanju sunca i novog dana. Ono obasjava ružu ispod prozora kao reflektori balerinu koja upravo treba da izvede tačku. Sa njenih latica i sistova padaju biserne kapi i ona blista u punom sjaju. Šum listova jabuke predstavlja aplauz za dobro izvedenu tačku.

Ovu tišinu prekida naš pas koji juri mačora. On se hitro penje na dedinakola ostavljajući tragove od blatnjavih šapa. U sebi se smejem zamišljajući dedin izraz lica kada vidi kola. Pas je otišao i legao ispod trema, a posle nekog vremena je i mačor došao i legao pored njega. Iznad njih su letele laste koje su brzo izlazile i vraćale se donoseći granu svojim mladuncima.

Poželela sam da budem slikar pa da ovaj prizor sačuvam zauvek za sebe. Ali priroda je nenadmašiva. Ono što ona naslika čovek ne može da prenese na platno.