Pismeni zadaci

SPo7BGIV_085

Deca su bila dostojna trenutka u koji ih život stavio

ocena odličan petČesto se pitam kome slobodu i miran san može zameniti vihor rata i ludilo koje ga prati. Zar istoriju popunjavaju samo ratni sukobi i osvajanja? Koliko će još reka krvavih proteći noseći bol i patnju dok ona ne vrati svoj prvobitni oblik i tišinu. Ima li mesta za pesme, igre i bezbrižno detinjstvo?

Pisao bih i dan i noć, milion novih redova zasutih idejama. Kako ih započinjao, tako ih završavao, već bih nad tim papirom bdio, samo da sutra, za jednu, dve, deset godina ili nikad rata ne bude. Vekovima je vođeno mnogo ratova i stradalo veliki broj žrtava, a među njima ponajviše deca. Lakše su kapi znoja utrošene u toj borbi, nego ijedna roditeljska suza i u crno kuća zavijena. Vredi li ljudskim kostima puteve graditi. Zar to nije hod po ivici noža i korak do ambisa, iz kog nema povratka. Ko će kome oprostiti, zaboraviti, ko će rane izvidati, jer je tanka linija života i smrti? Logori okruženi bodljikavom žicom, stravičan prizor koji nikog ne ostavlja ravnodušnim. Unutar tog mračng mesta sedelo je mnogo nedužne dece, uplašenog pogleda čekajući da im neko pruži komadić bajatog hleba ne bi li preživeli od danas do sutra, jer možda sutra neće biti živih, jer ih čeka mučenička smrt. Depresivna slika streljanja đaka u Kragujevcu izaiva u meni tugu, bolno jecanje srca, ali ipak se divim njihovoj hrabrosti, jer nisu posustali, već su stali pred lice neprijatelja dostojno čekajući smrt. Sudbina se poigrala sa njima, a samo za jedan tren njihov život se ugasio, kao plamen dogorele sveće. Za to nema suda, sudije, doktora, krajnje je vreme da se stane sa ludilom i krene u svet mira i blagostanja.

Dajem reč i dižem ruku za pobedu uma nad bezumljenima!

Vi ste ovde: Home Zbirka radova Osnovna Za 7. razred Kako da oprostim SPo7BGIV_085