SPsIPOII_312

Brat

ocena odličan petOsećanje privrženosti prema nekome jače je od vremena, od prostora, od gravitacije. Obara sve zakone fizike. Iznenađuje...

Šetala sam glavnom ulicom, nošena tugom pljuštanja kiše. Vid mi se zamaglio, lilo je kao iz kabla. Na ulici nije bilo nikoga, samo su se moj kaput i kišobran crveneli. Misli lutaše. Razmišljam kako bi bilo dobro da imam s kim šetati, da mogu pod nečiji kišobran da se skrijem. Da imam sestru, brata. Pričali su mi da nisam jedinica, da tamo negde, postoji neko čijim venama teče moja krv, ali je daleko, nikada ga nisam upoznala. Nestao je za vreme rata, kada su se krali ljudski organi, kada je vladala mržnja, kada je bilo sramota voleti... Ostavljen je ili izgubljen tamo, dole, na Kosmetu. Jedan mlad čovek, vojnik, spasao ga je, čuvao i poveo u svoju zemlju. Pokušavali smo da ga pronađemo, ali bezuspešno. U duši osećam njegovo prisustvo. Tu je negde, daleko od očiju, ali ne i od srca. Nekad pričam sa njim mislima. Najteže odluke, čini mi se da je doneo.

Heeeej! Neki bezobziran čovek prošao je svojim autom i isprskao me. Divno. Sama i mokra. A onda se desilo nešto što nisam očekivala. Auto se zaustavio. Primetila sam da je skupocen auto. Dok se zatamnjeno staklo polako spuštalo, ja sam se spremala da očitam gospodinu bukvicu. Prozor se spustio. Zanemela sam. Crna, čupava kosa, krupne, prozirne zelene oči, poveći nos i pravilno raspoređeni zubi − osmehivao mi se mladić koji je neopisivo ličio na mene. Uozbiljio se, pretpostavila sam da je i on isto primetio. Rekao je: „Izvini, bilo je namerno” i otvorio mi vrata. Ulazim u auto neznanca. Zbunjena sam.

Htela sam da pitam kuda idemo, ali sam se plašila da ću udahnuti previše vazduha i istovremeno se ugušiti. Haos u glavi. Predosećanje. Šta ako je on, moj brat? Možda me mrzi. Glupost, zbog čega bi me mrzeo? Nisam ja kriva... Kriv je rat. I tako unedogled. Stao je. Izgleda da smo stigli. Gde? Živim u ovom gradu ceo svoj život, ali ovde nikada nisam bila. Ulazimo bez reči. Sedamo za sto pored prozora. Pogledala sam oko sebe. Bilo je to mali, ali uređen stan. Treperele su boje. Pogled mi je privukla slika na zidu − Kosovka devojka i pored nje slika devojke u crvenom kaputu sa kišobranom. Nasmejala sam se. Najzad, progovorio je, sa čudnim naglaskom: „Ponovo izvini. Stvarno nije bilo slučajno. Žurio sam... Znaš, došao sam ovde da potražim sestru. Možda će ti zvučati čudno, ali... mnogo ličiš na nju. Kako se zoveš?“ Odzvanjalo mi je u ušima − sestra... Znala sam. „ Anđela.“ Oči su mu zasijale. „Ja sam Nenad, tvoj brat.“ Izgovorio je to tiho, kao da ću pobeći ako samo malo jače izgovori istu rečenicu. „Znam.“

Živi u Parizu. Pronašli su ga u zapaljenoj srpskoj kući, bez glasa, gladnog i prehlađenog. Ležao je pored ikone Sv. Petke, slavske ikone. Jedan vojnik ga je i poveo u Francusku, čuvao ga kao mlađeg brata. Nenad se vratio ovde sa namerom da upozna mene, ali i svoju kulturu. Vodila sam ga kroz grad, pokazujući mu najznačajnije spomenike i prepričavajući ukratko srpsku istoriju. Naučio je srpski jezik, ali ne zna ćirilicu. Pomoći ću mu da je savlada. Rekao mi je da je razgovarao sa mnom u mislima, na srpskom jeziku. Tešili smo jedno drugo... plakali. Priznao mi je da nikada ne nosi kišobran, da sanja da poseti Dečane, Patrijaršiju Sv. Arhangele. Da sanja Srbiju, hleb ispod sača... Da sanja Moravu i Ibar, ali najviše krvavu Bistricu i krvoločne ljude koji mu iz kreveta oteraše roditelje, zapališe kuću i ukradoše ognjište.

Sami na svetu ne možemo živeti. Lepo je imati prijatelje, ali je lepše imati brata. On voli bez obzira na nesreću, on voli, voli jer je čovek, jer je brat, a brat je ljubav.