SPo8BGII_393

Sve će to narod pozlatiti

ocena odličan petPripovetka Laze Lazarevića „Sve će to narod pozlatiti“ realna je društvena stvarnost u Srbiji u drugoj polovini devetnaestog veka.

Ova pripovetka se odnosi na jako težak položaj ratnih vojnih invalida. Oni su se hrabro borili za slobodu svoje zemlje, a za uzvrat od tadašnje vlasti nisu dobili ništa. Većina je prosila da bi se prehranili, što pisac oštro osuđuje i „tera“ vlast da povede računa o osakaćenoj sirotinji koja nije kriva za svoju nesrećnu sudbinu. Pisac u poređenju ličnosti ove pripovetke koristi kontrast. On prikazuje lik kapetana Tanasija Jeličića, koji je miran, pribran i spokojno čeka ženu i dete. Lik Blagoja kazandžije dat je u suprotnosti. Nervozan je, nestrpljiv, brine se i kao da predoseća neku nesreću. Taj njegov nemir se stalno povećava sve dok na kraju, pred zoru, umoran zaspi u gostionici. Kapetan budi Blagoja i saopštava mu da mu je sin ranjen. On to doživljava kao katastrofu. Ne želi da to njegov sin čuje ili oseti, pa ga teši rečima: „Sve će to narod pozlatiti“. Otac je očajan i veoma nesrećan. Njegov sin, nekad kršan momak, pun života i vesele naravi, pa da to doživi. Blagoje krišom plače, tuguje, jeca i mnogo pati. On lažno teši svoga sina, iako zna da to nije istina. Blagoje se obraća prisutnom narodu pokušavajući da ubedi sina i sebe kako domovina neće zaboraviti žrtvovanje njegovog sina za slobodu i dobro svih njih. Narod daje novac i poklone, a sin tada shvata da je bogalj i prosjak i da će živeti od tuđe milostinje. Mladić, potresen gorkom istinom, plače, otac ga teši, iako zna da neće biti bolje. Taj bol i plač osakaćenog vojnika je vrhunac bola, očaja, patnje, izgubljene nade i vere u bolju budućnost. Otac se propio i brzo umro, a sin je ostao sam, zaboravljen i osuđen na propast.

Ova pripovetka poručuje da ljudi budu humaniji, da pomažu jedni drugima, da ne budu sebični i samoživi i da ponekad pomisle i na druge ljude.