SPo8BGII_480

Let kroz detinjstvo – pismo Malom princu

ocena odličan petGodina je 1997. Ja sam beba od godinu i po dana. Moji roditelji i ja smo na terasi, rano je proleće i trešnje u dvorištu sa tek rođenim listovima me očaravaju i veselo pružam ruke ka njima. Sa druge strane je šljiva okićena belim laticama, smejem se i slatkim kikotanjem zasmejavam roditelje.

Godina 1999. Već sam četvorogodišnji dečak. Veselo se na kamiončiću vrtim na majskom suncu. U mojoj zemlji je rat i iznad naše kuće preleću avioni uz veliku buku i, u jednom trenutku, uz uhoparajući prasak probijanja zvučnog zida. Jako sam uplašen i zbunjen.

Jun, 2002. godina. Sa mamom sedim u uskoj i vrlo visokoj prostoriji i čekam plavokosu ženu koja će me nešto pitati, kako je rekla moja mama. Ustvari, ta žena je školski pedagog i ona će me testirati za upis u prvi razred. Stavlja roze kružiće na kojima su nacrtani brojevi i životinje na sto ispred mene. Plavokosa žena se na kraju smeje i pomazi me po glavi.

Jul, 2004. godina. Nakon dugog putovanja stižem u dedino rodno mesto. Obožavam ga i posle raspakivanja spremam se za toliko priželjkivane bazene. Mesto je predivno, pogotovu u sumrak kada su ulice u hladu i okolni vrhovi se opraštaju od već zalazećeg letnjeg sunca.

Septembar, 2006. godina. Tek smo krenuli u školu i, nezainteresovan za novu lekciju iz matematike, gledam kišne kapi kako nemilosrdno šibaju iznemoglo lišće. Učiteljica me opominje i ja se naglo trgnem i slušam šta ostali pričaju.

Novembar, 2008. godina. Kod babe i dede sam. Posao je dobro krenuo, napravili smo ručak i pozvali bližu rodbinu. Baba odlazi da proveri šta je sa dedom koji je deset minuta ranije otišao po tetkin kaput. Vraća se unezverena i zove nas da da dođemo u sobu. Deda je imao infarkt. Sledeća četiri sata provodim u bolnici.

Januar, tek je počela 2010. godina. Budim se i razmišnjam kako ću provesti današnji mokri, dosadni dan. Dižem pogled prema prozoru i hrastovim granama. Bele su. Ustajem i vidim da je selo zavejano divnim, suvim snegom koji me mami napolje. Na brdu sam, visoko iznad kuće i sela. Duboko udišem sveži, jutarnji, snegom pročišćeni vazduh. I razmišljam o svom detinjstvu.

Mali prinče, znam da treba uživati u detinjstvu, jer ono nosi trenutke koje doživotno pamtimo. I drže nas večito mladim.

S poštovanjem,

Pavle Varsaković