Pismeni zadaci

SPo8KMII_165

Sve prolazi, ali osećanje ne

ocena odličan petSvakog jutra budi me pitenje: - Da li je sve ovo bio samo san? Razmišljam, da li ću te videti kada ustanem iz kreveta i da li ću dan početi nekom tvojom lepom rečju, ili će mi samo sećanje umesto tebe poželeti dobro jutro?!

Često sedim na onom našem mestu, ispod stare kruške na klupi, i razmišljam o tebi – hiljadu različitih misli mi prol azi kroz glavu, ali od tebe ni jedna da se odvoji. Sećam se kako si bio hrabar i jak, svi u selu su te poštovali, nikada se ničega nisi bojao, ali se setim i dana koje si s teškom mukom preživljavao – nadajući se da ćeš preboleti tu opaku bolest, nadajući se boljem sutra... Jasno se sećam tvojih kestenjastih očiju, ali ipak hrabrih, koje me sa bolesničke postelje gledaju. Setim se tih očiju najhrabrijeg čoveka kojeg sam poznavala. Kada god sam bila nesigurna u sebe, davao si mi savete i ohrabrivao me – svaki moj postupak si smatrao pravilnim. Niko ne razume kako je teško gledati nekog tako hrabrog koji je kroz ceo život bio jak, kako umire, kako pati. A li ja nikada neću zaboraviti ni jedan savet, ni jedan tvoj osmeh – pamtiću svaku boru na tvom licu i nikada te neću zaboraviti jer ne mogu da prihvatim kada mi neko kaže da te više nema. Ne mogu jer znam da se ti nalaziš na nekom lepom mestu sa kojeg nas možeš gledati – i gledaš.

I tako je prošlo godinu i više dana, skoro dve, i još mnogo će proći, ali sećanje neće – pamtiću te i nikada neću dopustiti sebi da te zaboravim zato što si ti, deda, moj heroj i mnogo te volim.