Pismeni zadaci

SPo8BGIII_450

Svi su me pažljivo slušali

ocena odličan petBio je početak aprila. Bila sam četvrti razred, i tog oblačnog dana, na jednom od časova, dobili smo zadatak da pričamo o svojoj omiljenoj igri. Svi su podigli ruke, pa i ja. Žarko sam želela da ispričam svojim vršnjacima o svojoj, tada omiljenoj , igri koju sam zvala ''drugarice''. Igra je uključivala mamu i mene, nas dve bismo sele, napravile čokoladno mleko i, praveći se da pijemo kafu kao dve odrasle osobe, ćaskamo o izmišljenom poslu, problemima, odeći, o ženskim stvarima. Nisam ni obraćala pažnju na to šta drugi pričaju, samo sam se koncentrisala na stalno držanje ruke u vazduhu.

Kad me je nastavnik konačno prozvao, veselo sam rekla:

''Mama i ja se stalno igramo drugarice''.

Očekivala sam da me deca ispituju ili bar saslušaju, ali svi su odjednom prasnuli u smeh:

''Mama?'' ''Ko se još igra sa mamom?'', doviknuo je neko, a ja sam pokušala da nadjačam smeh pitanjem:

''Ali sa kim se vi igrate?''

Povikali su: ''Pa sa drugovima. Nismo male bebe kao ti da se igramo sa mamama!''

Tada su se svi još glasnije smejali. Nastavnik je pokušao da ih smiri, a ja sam bila postiđena i jedva sam zadržavala suze. Svi su me zadirkivali, gurkali se i dobacivali: ''Mala beba'', ili ''Mamina maza''. Samo sam želela da što pre dođem kući i ispričam ovo mami, ili bilo kome, samo da nekom kažem, nekom ko će me shvatiti. Konačno je zvonilo za kraj poslednjeg časa, pokupila sam stvari i istrčala iz učionice želeći da što pre stignem kući. Na stepenicama je bila gužva i morala sam proći kroz gomilu prvaka. Jednog od njih sam, slučajno, gurnula i on je pao. Okrenula sam se, ležao je na podu. Nisam mogla da ga ostavim tamo i vratila sam se da ga podignem. pitala sam ga da li je dobro, a on je odvratio:

''Mnogo me boli! Pričaj mi priču.''

''Da ti pričam priču'', pitala sam začuđeno.

''Da, on je takav, kenjkav, kad ga nešto boli, mora da mu se priča'', rekla je jedna devojčica, a ostali su se nasmejali.

Mali je sagnuo glavu i zajecao, u tom trenutku mogla sam da osetim njegov bol.

''Hej, nije smešno! Zamislite da se vama ovo desilo. Svima nam ponekad treba priča, zar ne? Evo ja baš u glavi imam jednu zgodnu priču'', rekla sam i počela.

''Pa, ovako, moja mama je stalno na poslu i mnogo radi i volim da provodim s njom vreme kad je slobodna. Ponekad nas dve napravimo čokoladno mleko i pravimo se da je to kafa i...''

Mališani su me slušali sa ushićenjem i veeeelikim očima, upijali svaku moju reč, a meni je bilo drago što sam nekome ispričala o svojoj omiljenoj igri. Nikada me u životu nije neko tako pažljivo slušao. U svom razredu se nisam proslavila, ali za ove mališane bila sam govornik koga nisu prekidali i čija je priča zanimljiva. Tog dana sam saznala da imam TO nešto u sebi. Kad odgovaram, izlažem lekciju, recitujem, pričam drugima, svi me pažljivo slušaju. Setim se tog dana i mojih slušalaca i znam da će ih uvek biti.

Vi ste ovde: Home Zbirka radova Osnovna Za 8. razred Ovo je moj svet SPo8BGIII_450