SPo8KŽII_206

Ovo je moj svet

ocena odličan pet„Koncert Santane u Beogradu. Kartu možete kupiti i putem interneta. Cena karte pet hiljada dinara.“ Tako je, jedne večeri, čitala moja majka u novinama, uz komentar, da bi rado slušala Santanu. Ovo se dogodilo pre dva-tri meseca i ne znam zašto sam se sada toga setila.

Gledam u svoju „glanc“ novu gitaru. Prelepa je. Dobila sam je za rođendan pre nekoliko godina, a nova je, jer retko i nedovoljno vežbam. Sećam se tog spontanog događaja. „Dom vojske“ – sala puna do poslednjeg mesta. Promocija nove knjige mog rođaka. U pauzi nastupaju učenici muzičke škole. Više sam uživala u tihom razgovoru sa svojom sestrom nego što sam pratila zbivanja tokom programa. Odjednom mi se voditelj, sav crven u licu, približio i povukao za ruku, nešto govoreći. Izašli smo u hol. „Nina, moraš da spaseš stvar, jedna devojčica, koja je imala nastup, nije stigla!“ „Ali, ja nisam sasvim dobro naučila da sviram! Nikada nisam svirala pred nekim! Mene je sramota!“– uplašeno sam mu odgovorila. „Sviraj nešto poznato, a većinu ljudi znaš“, ohrabrivao me je. Odnekud se stvorila gitara u mojim rukama. Kao u snu prilazila sam podijumu. Osetili su da mi treba podrška. Začula sam aplauz. Odsvirala sam jedino što sam znala – “Nothing else matters”. Aplauz je bio gromoglasan. Videla sam srećna lica roditelja, zadovoljnog voditelja, zahvalnog rođaka. Nije bilo tako strašno, teško.

Najviše me je iznenadilo to što sam osetila da volim da sviram. Dobila sam neku nevidljivu podršku, volju, želju... da ostanem tu – da sviram. Da, dok sviram, čujem tišinu. Negde bih da lutam, pa da se vratim i čujem aplauz dugo, dugo... Da, to je moj svet.