SPsIBGIII_382

Mrak je...

ocena odličan petSpuštalo se veče, usnule ulice Pančeva odisale su teskobom izgažene gumama točkova i đonova zamišljenih prolaznika. Grad se gasio.

Kiša je polako prestajala, a magla, kao mleko gusta, se lagano provlačila otkrivajući horizont. Te večeri, u sitnim satima, nebo je posle magle postalo kristalno čisto, a Beograd se jasno ocrtavao u tami, uvijen u srebrne snopove mesečine i zašuškan u milion svećica... Tamo je! Kafa na stočiću u dnu terase poprimila je ukus gorčine. Nekada prijatan kutak postao je zatvor. Nebo je oslikavalo njen lik. Tako blizu, a tako daleko. U mislima su mi se nizale ulice po kojima bih žurno prolazio. Želja za njenim pogledom, dodirom, vukla me je. Mrak i tišina su me lomili. Želeo sam rečima da ućutkam tišinu, ali bio sam sam u njenim mislima, daleko od njenog dodira, a noć kao i svake druge večeri, mučila me, hiljadu pitanja bez odgovora, bez pomoći. Hoće li ikada da svane?

Polako sam ispio poslednji gutljaj kafe i ušao u sobu. Ledeni decembarski vazduh se i dalje širio plućima. Legao sam u krevet, ali pomagalo nije. Taj drugi svet – svemogućeg, i nje, uvek prisutne, nikako da me obuzme. Kada će da svane?

Nebo je polako poprimilo nijanse sive. Cvrkut ptica se prolamao nebom, najavljujući novi dan, novi početak, novo, možda bolje sutra i novi mrak koji gasi realnost i nudi svet mašte, ali često realnost ne želi da se ugasi, pa muči, cedi, ne da mi mira. Oplete me noću u tišini, kao zubobolja, pa čačkam, a smeta mi. Vrag bi me znao, zašto stalno čačkam bolna mesta!