Pismeni zadaci

SPsIBGI_370

Posmatram, zapažam, beležim...

ocena vrlo dobar četiriUtorak je, običan, kišni, radni dan. Posle dana provedanog u školi, trčim i uspevam da stignem na autobus. Gužva.

Kao i uvek, ne uspevam da pronađem slobodno mesto. To mogu samo oni najsrećniji. „Bacam” pogled na ljude koji sede. Ne primećujem neku posebnu radost zbog toga što imaju jedno mesto, i to samo za sebe. Većina njih spava, glave su im oslonjene na prozore, sa čije spoljne strane lije kiša. Neki od njih imaju slušalice u ušima. Mnogo im zavidim, jer je moja baterija prazna. U autobusu vlada tišina. Čuje se samo bučno brujanje motora i otvaranje autobuskih vrata. Na jednoj od mnogobrojnih stanica u autobus uspevaju da se proguraju dve devojke. Lepo su obučene i odudaraju od sredine. Njih dve razbijaju tišinu koja već dugo vlada. Držeći se za šipke iznad svojih glava, bučno razgovaraju i smeju se. Mislim da su probudile nekoga. Sredovečna žena sa rajfom u kosi odvaja se od prozora i prevrće očima. Međutim, vesele devojke ubrzo napuštaju autobus. Ali, čudno je to da sada i bez njih nema tišine. U pozadini se čuju zvuci nečijeg mobilnog telefona. Žena sa rajfom vadi mobilni iz torbe i započinje razgovor. Kroz prozor ne mogu da vidim ništa. Zamagljen je i uspevam da vidim samo ulična svetla koja, jedno po jedno, ostaju iza mene.

Autobus staje. Osvrćem se oko sebe i shvatam da treba da izađem. Polako širim ruke i, gurajući različite osobe, tiho govorim: „Samo malo.” Probijajući se, osećam razne mirise ljudi pored mene. Pod je mokar, od mokrih i blatnjavih cipela. Ko zna koliko ih je prošlo ovuda. Izlazim. Vrata se, škripeći, zatvaraju. Opet počinjem da trčim, jer kišobran nisam ponela. Ljudi se sklanjaju i svi su užurbani. Prljave bare su na sve strane. Visoki mladić koji trči, boreći se sa kišom, gazi u jednu baru i počinje da psuje. Mislim da ima i gorih stvari od nenalaženja slobodnog mesta u autobusu.

Vi ste ovde: Home Zbirka radova Srednja Za I razred Čaroban je svet u kome živim SPsIBGI_370