SPsIKŽIII_111

Igra oblaka, vetra i Sunca

ocena odličan petProleće je polako ušetalo u naš kraj. Lagano poput pahuljica, unelo je mnogo raznobojnih cvetića, zelenila i naravno – ljubav.

Sedela sam pokraj prelepog jezera, slušala glasove prirode. Ah, prelepo je... Ne znam kako mogu to rečima opisati. Na tom plavetnilu, osim razigranih ribica, gordih i otmenih labudoba, igralo se sunce. Ta sjajna zvezda, zaslepila me je na trenutak. Izleteo mi je uzdah... Bezbroj kristalića presijavalo se na talasima vode. U tom malom beskrajnom raju odsjaj vode izgledao je kao mnoštvo malih duga. Na trenutak, učinilo mi se da me neko zove... A ne, to je samo vetrić, koji pripoveda svoje priče baršunastim glasom. Probijao se kroz velike, ponekad čini mi se, besmrtne borove i jele. Taj zvuk je prelep, tako umirujuć. Na livadi, prošaranoj cvetićima, skakutali su leptirići raširenih krila. Primetila sam jednu bubamaricu na svojoj ruci. Zapevala sam joj pesmicu: „Bubamaro let, let...“, lagano sam dunula i poslala bubamaru u taj „šareni lepi svet”. Delovalo mi je to pomalo smešto, ali ipak, prelepo je biti dete i uživati u toj beskrajnoj sreći. Opustila sam se, ušetala u san. Zaspala sam.

Probudio me je talas, koji mi je zapljuskivao noge. Brrrr... baš je zahladnelo. Oblaci poput pene, prekrili su bezbrižno sunce. Sunce je krenulo svom počinku. Tada sam se setila da je kasno i da bi trebalo poći kući. Ustala sam i odlučila da napustim ovaj raj. Dok sam odlazila, dozvolila sam sebi da „bacim još jedan pogled“ prema vodi i tom prelepom mestašcu. Blistavi sunčevi zraci, koji su se probijali iza brda, obasjali su jezero. Od tih zlatnih boja jezero je delovalo kao iz sna, iz neke daleke zemlje pune magije...

Odlazila sam laganim koracima ka svojoj kući, maštajući o tom proplanku na kome je ostalo moje srce. Znam, vratiću se jednog dana da posetim moj proplanak i uživam u beskrajnom i besprekornom raju.