SPsIINSI_140

Volim, ne volim, zašto?

ocena odličan pet„Ime i broj“, pitala me je, dok sam ulazio u sobu. To je bila uska prostorija, sa samo jednim malim prozorom, koji je blago osvetljavao sobu popodnevnim suncem.

„Četrdeset i pet, Vladimir Petrov“, iako je bilo prilično mračno, osećao sam se kao da me neka jaka neonska svetlost zaslepljuje.

„Pa, gospodine Petrov, zašto ste ovde?“ svetlost kao da se pojačala... „Ne znam, treba mi pomoć... Osećam se kao da umirem, postajem sve manje svesniji samog sebe, kao da se zidovi urušavaju, ali nikada ne padnu da me dokrajče.“

Pogledala me je sa nekom ljudskošću u očima, meni neobjašnjivom pojavom, kada mi je sa razumevanjem i smirenošću odgovorila:„ Ah, da, ova vremena, dani prelaze iz plavog u sivo, retko kada možemo da osetimo onaj dah života, znate? “. Okrenula se i sa zabrinutim pogledom nastavila...

„Sve samo prolazi , a mi čekamo neki znak sa nebesa da nam kaže“...Sela je za svoj sto, „ da nam kaže zašto plešemo sami“.

„Zar vam to nije čudno, gospodine Petrov, šest milijardi ljudi na ovoj planeti, a svi smo tako usamljeni.“

Imao sam utisak da se prostorija ispunila maglom, uplašen, obratio sam joj se:

„Zašto ja više ne mogu da razumem sebe i svoja osećanja? Više ne osećam toplinu ljubavi, ne znam za mir i nemam skrovište.“

Sa nekim čudnim podsmehom, koji nije bio upućen meni, progovorila je:

“Primili ste injekciju, zare ne g.Vladimire? Vi ni sami ne znate ko ste, kada ste zadnji put osetili ljubav?“

Odgovorio sam mucajući, dok mi je celo telo trnulo od straha: „ Pre dve godine!“

„ I, da li sada znate da mi kažete šta je to ljubav?“

Znao sam, da mojoj svesti izlaza nije bilo, hladno sam odgovorio:“ Ne!“

„Dozvolite“, uhvatila me za ruku i odvela do prozora.“Šta vidite, gospodine?“

Ja nisam video ništa, gomilu ljudi kako žure negde, automobile, autobuse, sve je bilo tako prazno i sumorno, ipak, pažnju su mi privukli gotovo crni oblaci iznad ove „kalifornijske pustoši“. Njen dodir mi je skrenuo pogled na jedan nepokretni tramvaj, ostao je u ovoj pustoši, napušten i zaboravljen. Poljubila me je i tog trenutka kiša je počela da lije, čuo sam snažne gromove koji su cepali ovu zagluvljujuću tišinu. Uživao sam u poljupcu neko vreme, dok me nije pustila i progovorila:“ Pogledajte opet.“

Kiša je spirala crnilo sa sa mog pogleda i video sam zarđali tramvaj.

Na trenutak srce mi je ispunio onaj stari, zaboravljeni osećaj života, ljubavi i slobode, sve mi je izgledalo tako čisto i mogao sam jasno da vidim istinito i lažno.

„Pođite za mnom“, rekla je dok je otvarala vrata u drugu prostoriju.U njoj je bila velika čelična stolica i stariji čovek sa dugom, pravom bradom, rekao je: “Izvolite sedite, gospodine Petrov, vreme je da sanjate.“

Zavezao mi je ruke kožnim kaiševima, „Izbacite sve iz sebe!“

Počeo sam da sanjam, kao sedam nuklearnih eksplozija kroz moju kičmu, uzdizalo se nešto veličanstveno, jedna sveta vatra u meni...Vikao sam na sav glas!!!

Kao da pljujem noževe, reči su sekle moju svest, probijao sam se kroz sneg i led...

Probudio sam se sav oznojen, čikica i ona bili su obučeni u zimsku odoru.

„Mislim da si spreman“, rekla mi je, podigla me i krenuo sam sa njima.

Ne postoji vreme osim sadašnjosti, budimo kiša koja će sprati crnilo!

Čuo sam odjekujući grom kako me zove, ka konačnoj slobodi.