SPsIIBGIII_328

Prijateljstvo je vazda slatka odgovornost, a nikad udobnost

ocena odličan petLepo rečeno priznaćete.Čudno je ipak to što većina nas, uglavnom zaboravi na odgovornost i radije se prepusti udobnosti koju ono nudi, u ipak ograničenim količinama. Ljudi ne shvataju šta imaju dok to ne izgube i zaista je tako. Prijateljstvo je veoma, veoma krha stvar. Polomiće se vrlo lako ali se nikad nanovo neće sastaviti. Mi možemo sastaviti krhotine ponovo, sakupiti i najmanje deliće tog dvostranog ogledala, dovesti ih u red i sakriti svaku, i najmanju pukotinu....

Ali nikada, nikada nećemo moći da sakrijemo onu na svom, ili pak da izlečimo ili zauvek uklonimo onu koja nastane na prijateljevom srcu. Tužno je ali je tako. Kada se jednom ogledalo slomi, bez obzira na trud, dva različite a opet po duši tako slične osobe će zauvek ostati jednom malom, ali na određene trenutke tako bolnom međom udaljene, koja se ne da ni sakriti ni izbrisati, jer izgubljeno povernje je zanavek izgubljeno.

To poverenje koje se trudimo da iz petnih žila sačuvamo i zadržimo je upravo najveća kob koju prijateljstvo ima kao pratnju. To je tihi i podmukli ali u isto vreme pravedni stražar koji nikada ne spava a kog mi sami moramo da čuvamo. On nagrađuje, daruje, pomaže, ali kori i ugnjetava i vrlo retko prašta izdaju, a na nama je da igru igramo kako treba i bez varanja zato što se on prosto ne da zavarati. No postoji tu pored tog stražara i monoštvo drugih, a dok se svi oni nabroje trebalo bi da prođe još nekoliko naraštaja ljudskoga roda.

Oni su svi odreda preko, ljubavi, smeha, tuge, bola, sreće i nesreće važni da bi prijateljstvo funkcionisalo i bilo blagodarno za same prijatelje. „Voli druge i oni će voleti tebe.“ „Prijatelj se u nevolji poznaje!“ „U tuzi pravi prijatenj najbolje pomaze.“ Ove tri i i mnoge druge poslovice samo potvrđuju to da na poverenje uvek treba budno motriti zato što je ono stub i osnova prijateljstva ali takođe treba paziti i negovati njegove ostale činitelje jer bez njih to i ne bi bilo prijateljstvo.

Obrni, okreni, nalevo, nadesno, ma šta mi kazivali i tumačili jedno je sigurno. Ta stvar koja nas greje, čini posebnim, teši a nekad i polako uništava nam je neophodna. Prijateljsvo nam je neophodno i prosto u našoj čudnovatoj ljudskoj prirodi imamo nešto što nas tera da se nekome poverimo i pričamo sa drugim ljudskim bićem koje nas razume. Ta osoba je prijatelj.