SPsIIBGII_376

Pišem ti

ocena vrlo dobar četiriPišem ti koliko se ovaj svet promenio. Da znaš, prijatelju moj nevidljivi, u kakvoj se brzini narod sam protiv sebe pobunio.

Kočije su zamenili automobili, livade i prirodu su zauzele zle tvorevine ljudi, koje svoj otrov šalju u beskonačni kosmos.

A oni i dalje nisu svesni šta rade, misleći da čine dobro svetu, a u stvari samo odmažu.

Staro je zamenilo moderno, daleka budućnost je sada tako blizu, kuca nam na vrata.

Ljudi su počeli da gledaju sami sebe, ne mareći za prirodu, druge i sva živa bića.

A ja i dalje hodam kroz grad i gledam, gledam kao su ljudi izgubili smisao života, osećaj za ono što je dobro, a što je loše.

Postali su crna mrlja na lepoj slici, a to je, moj prijatelju, zbog toga što je um zavladao, a duša zanemarena.

Um, telo i duša su tri sveta, kao i Mesec, Sunce i Pluton.

Ljudi su krenuli da rade umom, zanemarujući dušu.

Dozvolili su da nam životinje i sva živa bića budu izložene gladi i strahu, stvarima kojima razuman čovek nikada ne bi mogao zamisliti.

To prepuštanje umu je toliko veliko i slobodno da je prešlo granicu svakog razuma.

Pišem ti, moj nevidljivi prijatelju, kako je svet na ivici trpljenja.

Kako se plašim da ne postanem takva, jer tu crnu stranu imam u sebi i svesna sam je.

Pišem ti, moj nevidljivi prijatelju, kako se plašim da ću popustiti i izgubiti bitku koju vodim sama protiv sebe, a onda ću kao i sve ove mrlje, ljudi koji su izabrali da budu takvi, ili nisu bili jakog karaktera, postati poput njih.

Onda, prijatelju moj, nema svrhe života.

Citiraću jednog astrologa, za kojeg imam veliko poštovanje: „Mi smo sami sebi najosnovniji problem.”

Prijatelju nevidljivi, kada pročitaš ovo, znaj, i dalje hodam ulicama posmatrajući svet i prepuštajući se melanholiji.

Život je čudo, i treba ga poštovati.

Ljudi su prevazišli granice života, zaboravili su na starost vremena i prešli u budućnost. Sada, ljudi prave ružnu sliku na planeti. Postali su crna mrlja na lepoj slici.