SPsIIBGII_322

Na Drini ćuprija — Andrćeva večna zadužbina

ocena odličan petRoman Na Drini ćuprija svrstava se među ona malobrojna dela čiji značaj raste s vremenom i ostavlja sve dublji i primetniji trag kako u evropskoj tako i u svetskoj književnosti. Andrićevo delo veoma je žanrovski i stilski bogato. Započeto u osvit Prvog svetskog rata i stvarano u rasponu dužem od pola veka ono u sebi sadrži eseje, pesničke i pripovedačke zbirke, zapise i sve velike romansijerske tvorevine kao što su Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica...

Roman Na Drini ćuprija ispunjen je pričama o veselju, smrti, gradnji i stradanjima kojima se ništa ne odupire a kojima tako burna istorija Balkana neprestano zapljuskuje kasabu razasutu oko zanavek lepog mosta. Kroz čitav roman se ponavlja ta slika mosta od belog kamena i jedanaest lukova, sa savršeno glatkim svodovima, koja služi kao podsetnik da je život jedno „neshvatljivo čudo, da se neprestano troši i osipa a ipak traje i stoji čvrsto kao na Drini ćuprija“. Oko mosta i na njegovom sredštu, na kapiji, zbivaju se sve važne i nevažne zgode u povesti uspavane kasabe, pa su na jedan čudan način i životi ljudi prepleteni sa istorijom mosta. On kao svedok neimarstva koje se danas retko kad sreće je tihi čuvar i svedok kasablijskih života i njihovih usuda.

Kada se talasi Drine posle „povodnja“ ponovo umire i nastave svoju jednoličnu simfoniju ne mareći za štetu koju su naneli kasabi, ostavljaju na miru tu večnu zadužbinu neprestano joj zavideći na njenom nikad neizmenjenom ponosu i lepoti. Krvave ljudske tragedije, inače najisturenije priče celog romana, dešavaju se na mostu. Lepa Fatima sa njega samovoljno polazi u smrt. Turci za vreme ustanka seku glave Srbima na mostu stvarajući na taj način od umetničkog remek dela krvavo gubilište. Istorijski potresi naiđu i prođu, ali most traje kao svedok vremena koja se o njega samo na tren okrznu, taman toliko da ostave trag u njegovoj povesti pre nego što se zauvek izgube u ambisu zaborava.

Sve se dešava na mostu. Sama istorija se stvara na njemu čineći od te građevine glavni lik koji natkrivljuje bilo koji drugi u celom Andrićevom romanu. Na taj način pisac samo potvrđuje naslov svog dela. Potvrđuje da lepotu ljudskog stvaralaštva i njegove neprolaznosti kao što to potvrđuji reči po mnogo čemu sličnom svom tvorcu, reči piščevog junaka Alihodže Mutevelića:

„Sve može biti. Ali jedno ne može: Ne može biti da će posve i zauvek nestati velikih i umnih a duševnih ljudi koji će za božju ljubav podizati trajne građevine, da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje. Kad bi njih nestalo značilo bi da će i božja ljubav ugasnuti i nestati sa sveta. To ne može biti.“