SPsIIPŽOIV_270

Čini ti se da je DEJA VU? 

ocena odličan petGodine se provlače, kao zmajevi od papira, tiho i nečujno kroz kamene prste zaborava. Zidovi se miluju sa senkama i postaju jedno. Dobri i loši se tope pod varljivo - sjajnim reflektorima budućnosti. Iznad njih lebdi pečat vremena. Ali nikada, nikada ne ostaju zaboravljeni.

Zašto sumnjaš u mene? Pogledaj me, pravo u oči. Ne troši vreme uzalud. Ako si zaboravila - u njima nećeš naći ama baš ništa. Odavno me nema. Dok su suze kapale niz mala plastična lica, a srcad od porcelana se slamala pod težinom tvojih koraka, poslednji put rekoh zbogom sebi. Greh crta kaznu po borama krivih i ostavlja ih da žive u izgnanstvu svojih krika.

Patiš li, najdraža? Ni približno kao što sam ja patila. Nestaješ, beskrajno i tiho? Teram te na zlo. Nisi ni prva ni poslednja kome je osveta zarila kanxe u vene. Zar ne znaš da te lažem, jedina? Naslađujem se strahom iz tvojih očiju, nema ničega lošeg u tome. Učila sam od najboljih, zaboravljaš. Tvoje jadno biće misli da su stvari tako jednostavne. Tišina! Prodane duše! Stidite se! Sve što osetite mislite da je dobro! Samo zato što se željni osećaja! Privlači vas moć. Jako je malo dobrog ostalo. I dobri postaju loši, izjednačavajući se sa istima u pokušaju spasa stvorenog. Misli ti pišu na licu. Patetični pokušaj izlaganja patlje. Nemaš ti pojma šta je patnja. Ali u jednom trenu sve će postati jasno. Kao majčine suze vešto sakrivene ispod Pandorine kutije.

Priznajem sve. Izlažem ceo svoj život u nekoliko rečenica i shvatam da ništa nisam postigla. Celo moje postojanje je uzalud. Dok jedini sudija sa ljubavlju sluša moje crnilo, zlobna knjiga beleži svaku reč, kao meni u inat. Taj jedan tren ispaštam za svaku ružnu misao i nebo se trese nada mnom. Ukus krvi mi se ureza u pamćenje, pre nego što izgubih svest.

Samo poremećen razum može da razume i obične i one druge umove, samo on oseća i shvata - jer je preživeo čovekov najveći strah - strah gori od smrti - strah da ne poludi. On razume da je čitav svet samo loša astralna projekcija. I da je sam. Da su svi oni samo drugi prijatelji koji se još nisu sreli u potrazi za spasom od istih.

Trgoh se na škriputave zvuke klavira i zarđale jecaje violine koji su parali vazduh. Nozdrve mi ispuni blagi miris vanile i cimeta, kao loša zamka. Svetla se gase. Nalazim se u malenoj prostoriji. Četiri oronula i vlažna zida su me gušila. Miris buđi mi se uvukao pod kožu. Na severnom zidu, levo od početaka, visila je, krivo zakucana, izbledela i stara fotografija. Gledam je u oči, ali ne vidim ko ili šta je na njoj. Teškim korakom prilazim fotografiji ostavljajući nejasne tragove po klizavom i škriputavom brodskom podu. Sapleh se o kutiju koja poče da ispušta grozne i neprijatne vapaje davno izgubljenih duša. Na tren zastajem. Iza su se dizale siluete od blata, a napred je gledalo u smrt. Ipak krenuh dalje. Monotonost pokreta nestade. Jagodica kažiprsta desne ruke mi je dodirnula obraz. Videla sam tup odraz, ograničen sa četiri borove grančice, kako je piljio u mene očiju punih ničega. U slici je visio moj lik. Dok sam zurila u svoje zelene oči, zenice su se širile, i izgubi se smisao svega. Tama jednostavno ispuni okvir i lik nestade. Neobjašnjiv bol mi prostruja kroz um, a u telo mi se zabi hiljadu i jedan šuriken, poput igala kada su prvi put se sjedinile sa mojim venama. Svaki ubod boli više od prethodnog. Trpim. Jenjavam. Sve se pretvara u agoniju i besmislenost. Takt se prekida na pola, kutija se zatvara i spokoj mi dodirnu izmučeno telo. Vezana sam klečala pred oltarom, moleći za oproštaj. Porota bez lica navija na bol. Grozne vapaje zidnih senki saseče tup udarac čekića o sto, jedinog sudije. Sve zastade na tren, moleći za udisaj. Vreme kao da se zaustavilo. A onda se kazaljka pomeri, i prođe i taj sekund. Lucifer nestade u pepelu. I sve nestade kao rukom odneseno. Deset zapovesti mi je odzvanjalo u glavi, kao nikada pre. Iako su nas tome učili. Moje sveto, u trenu mi posta kazna. Zločin i strah su me pratili svuda, gde god moje misli odlutaju. Presvetli Gospode, hvala ti! Hvala ti!

Iskoristila sam svoju šansu. Ispravila sam samo jedan tren u životu, samo jedan greh.

Reče bestidnica prozirnog karaktera.

Uvek je teško. Uvek je ispočetka. Uvek je isto. Već postaje loš de ža - vu. Drugo vreme, drugi ljudi - ista priča ide u krug. Hoćeš još jednu rundu? Moraćeš da me ubiješ. Jer zlo ima novu šansu. Rođena sam. Ponovo.

Samo pazi se. Pikova dama je već izvučena iz špila. Na redu su šestice. Ja napamet znam scenario u kome ti igraš glavnu ulogu, prvi i poslednji put. Scenario kojim se igram zabavljajući se stalno iznova tvojim ponovljenim greškama. Scenario tvog života.

Jer kao što rekoh. Na svetu postojiš samo ti. I iznova se rađaš i umireš. Sve ostalo je imaginarno, astralna projekcija. Loša zamisao presvetlih. Jedan strogi pogled izbrisa svaki trun sumnje u tebi, pokoravaš se i sigurno ideš u kraj. Ali zapamti, ne smrt. Kraj. To je gore od smrti. Telo ti je živo, ali je duša odavno umrla pod uticajem nadređenih. Zato ćuti i nastavi da se pokoravaš, marioneto o koncu sudbine koja ne postoji. Okreni se.

Smrt ti diše za vratom.