Pismeni zadaci

SPsIKŽIII_112

Dve sobe

ocena odličan petRođenje... Početak stvaranja sveta. U početku jedna prazna soba, jako mala da bi se u nju moglo ući. Ali, kako godine prolaze, soba se povećava. U njoj se nalaze male stvari, bitne i nebitne. Sve je ispreturano, izmešano i zbunjujuće. Sa godinama sve ih je više i više. Osećam da ih se moram osloboditi, na neki način učiniti da nestanu zaboravom, ili ih negde odložiti, potisnuti, da bi pukom slučajnošću, ili željom, izašle. Dakle, tvoj prostor je sada veći, mnoge stvari moraju se odložiti, tako da se u sobi stvaraju dvoja vrata. Iza tih vrata, prostiru se još dve sobe.

Jedna soba sa nebitnim stvarima, ljudima i događajima, koje želi mo da zaboravimo, ali nismo uspeli, pa smo ih odložili, zaključali vrata. Sa druge strane sobe nalaze se druga vrata, sa nama važnim stvarima: mislima, osećanjima, događajima i ljudima, koji su nama dragi. Naša prvobitna soba, koja se stvorila rođenjem, ostaje prazna. Tu su samo beli zid, stolica i lampa. Sedimo tu sami, prepušteni sebi i razmišljamo: o odlukama i onome što bismo mogli raditi i suprotno. Ispred svega nalaze se dva puta: prošlost i sadašnjost. Još ne izlazimo iz sobe dok ne odlučimo jesmo li spremni. Hoćemo li otvoriti vrata sa nevažnim stvarima i pustiti ih da popadaju u našu sobu, izmešane i ispreturane? Povesti ih putem prošlosti da nas preopterećuju. Hoćemo li dopustiti da stojimo u mestu i prošlost učinimo sadašnjošću i budućnošću, iako znamo da ćemo stajati tu, nemoćni, i misliti da je tako najbolje? Ili ćemo pak krenuti putem budućnosti, ostaviti sve te nevažne stvari za sobom, zaključane u sobi, i povesti one važne, nama drage stvari i ljude sa sobom, jer smo odlučili da nastavimo dalje. I budućnost ima svoje poteškoće, jer nikada ne znamo šta ona donosi, a prošlost je mnogo gora, jer radimo stvari koje smo već doživeli i zadržavamo se tu, iznova i iznova. Lakše je napraviti grešku i preći preko nje, nego vratiti se u prošlost, misliti o njoj neprestano i onda je ponovo nesvesno napraviti. Kao što vreme ide dalje, tako se i život nastavlja.

Vreme... Isuviše širok pojam. Nezaustavljivo, neuhvatljivo, ne možemo ga videti, a ono je ipak tu, uvek. Ali dok ne odlučiš i ne razmisliš dobro u praznoj sobi, nemoj još izlaziti iz nje, ostani tu.

U životu se sve zasniva na odlukama, dobrim i nažalost lošim. Putevi su različiti, puni krivina i neprohodnosti. Naša volja će odličiti hoćemo li se probiti, ili ćemo samo stajati pred problemima i govoriti da ne možemo, da nismo spremni. Kada je čovek sam, prepušten je samom sebi. To ne smemo dozvoliti. Čovek je društveno biće. Mišljenja su različita, i uvek će nam biti potreban neko ko će nam život učiniti vrednim i ko će nas naterati da verujemo. Naravno, samo posebne osobe (one nama drage) će nam pokazati pravi put. To su osobe kojima verujemo i zbog kojih ćemo učiniti mnoge stvari, i zbog kojih ćemo biti tu. Ostale osobe, koje nam zagorčavaju život, nisu nam potrebne, pa bivaju zaključane u sobu sa nevažnim stvarima. Zašto se preopte rećivati njima?

Kako godine prolaze krenućemo svojim putem, bilo prošlošću ili budućnošću, ali ne smemo dozvoliti da se ti putevi ukrste, jer ćemo skrenuti s puta i krenuti pogrešnim putem. Dobro je ako poželimo da izađemo iz prošlosti i nastavimo ka budućnosti, ali nikako ne smemo dozvoliti da naša budućnost krene putem prošlosti. Borba. Razočarenja. Usponi i padovi. Tuga, sreća. To je život. Samo hrabri opstaju. Ka ko godine prolaze i dok mi pronalazimo svoj puti razmišljamo gde ćemo krenuti, sobe će se po većavati. Nikako ne smemo dozvoliti da sobe sa važnim i nevažnim stvarima postanu jedno. Is preturaće se, a onda ćemo i mi biti iz gu bljeni, kao na početku. Svet je jedna jako čudna i nepredvidiva pojava, zato moramo razmisliti o svakom potezu koji ćemo povući. Kao u šahu: Ili ćemo mi pobediti, ili će nas svet srušiti. Mi smo figure, krećemo se belim ili crnim poljima. Kralj smo mi, kraljica osobe koje volimo, i koje su uvek uz nas. Lovac je nešto čemu težimo, konj je misao koja nas pokreće, a top nas probija.

Kad malo bolje razmislimo. Život je igra, zar ne? Samo moramo naći pravu ulogu, a do tada... Moramo igrati i probijati se dalje, biti jači od svega. Vreme je život, a mi vodimo igru.

Vi ste ovde: Home Zbirka radova Srednja Za II razred Dve sobe SPsIKŽIII_112