SPsIIINIIV_345

A ljudi bi, kad bi samo hteli, mogli da budu divni

ocena odličan petJuče me je dečak slučajno udario kišobranom — nije rekao "izvini". Juče nisam imala pravo da negativno odgovaram na pitanja. Juče sam zakasnila u školu jer me je vest iz emisije zanimala malo više od pet minuta časa istorije. Agonija je usledila kada sam ušla u učionicu posle profesora.

Nisam bila shvaćena. Stvaran svet je šaren. U njemu žive šareni ljudi šarenih razmišljanja sa šarenim navikama — lepim ili manje lepim. Anesteziju primaju oni kojima je nanet udarac. Pa je izostalo jedno "izvini", pa postaju imuni na ljude koji su prebrzo odrasli u otupljene, monotone, neučtive radnike, pekare ili prodavnice. Možda ja previše očekujem? A možda pamet, pa makar uzaludan korak napred čini svet još šarenijim i divnijim.

Drugačije ne mora da bude i loše. Iako mrzim kratka odgovaranja na moja pitanja, ogovaranja i pregovaranja, neću da uskočim u monotoniju gde svi popreko gledamo i zatvaramo vrata jedni drugima. Vrata osmeha, vrata na ulazu za "negde", vrata koja otvaraju pravila za lepo ponašanje. Negde tamo iza sedam ovoga i onoga leži rešenje koje se ne zove anestezija. A kad postoji problem... Dajemo sve što možemo da pređemo preko nepoverenja, neučtivosti i gaženja. Ako obratim pažnju na svakodnevne sitne gluposti vidim da nekome zaista znači da dok čeka red u prodavnici stane ispred mene, ne bi li prvi platio jabuke.

Tok naših puteva biramo sami. Da li ćemo obraćati pažnju na starije dok ustupamo mesto u autobusu samo je sitnica... Epilog se bliži. Možemo da budemo bolji... Ili ne... Pokušaj je ono što se računa.

Elegantno izlazim u novi dan sa šarenim cipelicama, osmehom na licu i mišlju da će ovo ipak biti divan dan. Drugačiji od ostalih. Smeo, kulturan, pun muzike i lepih peči. Tu leži ključ.