Pismeni zadaci

SPsIIINSII_067

Na Đurđevdan tuga iz Srbalja veje: “Nije sve propalo, kad propalo sve je”

ocena odličan petDugo, tiho, a ponajviše krotko i krhko, vijorio je, pleneći svojom besmrtnošću, tajnošću, večno čiste i bele senke, neuhvatljivog duha, on koji je sutra pobedio sve crne đavole i sada nerado gleda naše grešne duše, šireći davno poznatu, tako divno čujnu melodiju, koju sam prepoznavala veoma lako, koja je ostavljala pečat, melodiju tužnih srpskih sudbi, odsviranoj na staroj, odavno popucaloj i iskrzaloj žici đurđevdanske violine!

Njegov pogled ka propaloj zemlji rodnoj, nezatrtom semenu zla, ka leglu grešnika, plodu gordosti, sijao je, sjajio ali je i boleo, tako boleo razarajući kućište srca, ovom ogoljenom tminom koja se provlačila kroz nekadašnji dom svega čega je bilo vredno voleti i zbog koga je valjalo ostajati! Veličanstvena skupina belih senki bdila je i pojila, baš te večeri kada nas je posetio, da li da pogleda nesložan i davno rasut rod ljudski, pri čemu bi se uverio da svi ovi samovoljni srpski čudaci i pored svojih grehova imaju nešto što sjaji nad njima i vodi ih; ili da su oni sami kovači svoje nesreće, nije me zanimalo, ali sam znala da je jedini okupljač naroda bila nepresušna i neumiruća vera!

Vetar je kosio ili korio svakoga ko bi izašao pred avliju... “Želi da se pokajemo, da sutra praznik sačekamo u miru i čistog srca”, govorili su ironičnim tonom uz puno biranog sarkazma, stara zmijolika lica koja bi povremeno izlazila da pokvare nekom ljubav u srcu, koja se bez obzira na božansku poruku osećala u vazduhu i prenosila toplom rečju ili skrušenosti u srcu. Sve je utihnulo i u miru sačekalo jutro!

Jutro, tako divno i puno blagodati, osvanulo je što se moglo znati po petlima, koji su se tog jutra tako gordo hvalili spretnošću svojih glasnih žica. I narod je spremljen u svečana odela otišao u crkvu, skupljajući svu tugu iz srca, sav bol, prazninu i uputivši je kao molitvu Bogu i današnjem svetitelju, što me je rasplakalo, jer videti skupinu naroda kako plače za svoje grehe u hramovima Srbije, videvši pokajanje, ono pravo i iskreno, nateralo me je da kleknem i da sa malom borom od krupnog osmeha uputim poljubac ka tračku neba, našem večnom spasitelju!

Svi su iz crkve izlazeći, odlazili rasterećeni od nemira koji im je uskomešao duše, i bacivši pogled na veliku i šarenu dugu, koju su držale ruke malih anđelčića božijih, puštajući puno belih golubova, od kojih nisam znala da li se nalazimo na nebu ili na zemlji... ali ja sam shvatila ovu poruku ubeđena da su je i sva ova zemna, grešna bića shvatila i pustila da se zacare na prestolu njihove duše i srca!

Vi ste ovde: Home Zbirka radova Srednja Za III razred Ponosim se svojim poreklom SPsIIINSII_067