SPsIIINIII_342

Eto, objasniću šta me, jednostavno, odvlači od čitanja

ocena odličan petSvakodnevno pokušavam da pronađem sebe. Mlad sam, perspektivan i ceo život je još ispred mene. Moram da odlučim čime ću se baviti, šta će to dati smisao ovom životu, za kakvom ću zvezdom tragati, kakve ću ribe loviti... Treba ići na studije... Taj zaključak sam i sam doneo, ali koje? Tako sam mlad, a tako nezainteresovan. Ništa mi se ne radi.

Ali polako shvatam da je u umetnosti spas. Kako naći izgovor za krstarenje Indijskim okeanom, za neprestalno nalivanje Absintom, korišćenje opijuma, pisanje nekih književnih dela, koje mlade generacije smatraju "nebuloznim". Da, shvatio sam...

Dajte mi jedan dobar razlog zašto ne bih bio umetnik, modernista, ukleti Milan u izgubljenoj generaciji. Kada su ti ljudi uspeli, mene moja budućnost ne brine. Rani jutarnji časovi. Čuje se samo poj petlova i lavež pasa, nije ni čudno, živim u blizini Durlana.

Budi me polako dosadan zvuk budilnika. Devojka koja mi je bila na ruci, pala mi je na grudi, vreme je da se pođe u pohod na školu. Mesto da sedlam konja, odlučujem se za mesečnu karticu i busom hitam na boj, tj. u školu. Moji verni saborci su već tamo, u knjigama do kolena i licima umrljanim od mastila. Boj je počeo, predmeti se menjaju, u tome je njihova prednost, imaju petnaest predmeta na raspolaganju, a ja sam samo jedan. Stomak počinje da me boli kao Vuka Isakoviča, ali umesto na kolima ja spavam na klupi. Pognute glave odlazim sa bojišta, ali na još gorem mestu, u sam sedmi krug pakla, i porodičnu kuću.

Trpim nezamislivu torturu. Svakodnevno ista pitanja: "Kad ćeš da popraviš ovo, kad ono, šta misliš, bre, ti dete, čime ćeš da se baviš", i još mnoga druga. Onda se zapitam da li su oni sa uma tras ili nešto ja ne štimam, ma, sigurno su oni, hrabrim se ja.

Šta li bi sada Veliki Dule Vujošević učinio? Da li bi mi on pomogao u hvatanju velike ribe, da li bi me branio od ovih sabljarki koje me svakodnevno napadaju? Ja sa ulaznih vrata čujem F-I-Z-I-K-A, F-funkcionalna, I-izabrana, Z- zabavna, I-izlasci (zabranjeni), K- korisna, A-ambiciozna. O Bože, ima li te?! Pomozi, ako možeš. Da li je izlaz Vukov način, da se napijem i vičem Z-A-K-I-N-T-O-S, Z-zabava, A-avantura, K-kupanje, I-izlasci, N- nezaboravno, T-trošak, O-odmor, S- sloboda! Ili možda da pogledam u moj plavi krug, nasumično odaberem neku zvezdu i molim Boga da je prava, da proklija, načini me bogatim, usreći roditelje, a zlim glasovima zatvori usta.

Možda je čak rešenje, da svoju veliku ribu lovim dinamitom?! Manje žuljeva, muke, svega onoga od čega moja generacija beži, a i veće su šanse da nešto ulovim. U završnoj fazi kućne torture ide poznata priča o ženidbi. Tada ataman kuće, nadaleko poznati Slobodan, izgovara čuvenu rečenicu: "Tebe ne zanima škola, lepo ćemo te oženiti u bogatoj kući u Krajini". O, ne! Ne želim proći kao Griša. Da patim za svojom Aksinjom, uz neku Nataliju. Pokušavam da se branim, dajem argumente koji pokazuju kako bi u tom slučaju moja mladost bila uništena. Vičem na sav glas: "Ne, nemoj mi prići, želim da u momačkoj mladosti uživam ja". Na kraju, posle silnih argumenata, ja prihvatam Mariju Tereziju, tj. Svetozara Markovića kao primarnu stvar za koju se moram boriti.

Nema tu mnogo dileme, ili ću da učim, ili će atamanova crna ruka, kao jastreb da padne na moju glavu, tj. ćubu. Na tom zboru atamana ujedno se i dogovore o mom odlazu na velike škole, koje su oni odabrali. Onda se ja zapitam zašto nisam poginuo na bojištu školskom ko svaki časni borac, već moram ovo da trpim. Ali dobro, bar me nisu oženili! Dolaze večernji časovi kada ležim u postelji obasjan mesečinom i razmiljam o mogućnosti da je moja velika riba možda prošla, a da je ja nisam ni primetio. Usred tog razmišljanja hvata me san.

Sad, profesorka, kad znate kako meni prolazi dan, kako i kad mislite da stignem ja da čitam.