Pismeni zadaci

SPsIPŽOIV_272

Početak kraja

ocena odličan petSećam se, sećam se svega.... Dan je bio mračan, prljav i hladan, vazduh je na sebe obukao težinu ljudske sudbine. Znala sam da su takvi dani sami po sebi predodređeni za donošenje teških odluka... Sedela sam u dnevnom boravku svog stana, gledala kapljice kiše kako liju niz prozor. Tako čiste, svetlucave, padale su na zemlju velikom brzinom, a onda su se usled siline udara jednostavno raspršile, nestale, kao da nikada nisu postojale...

Čula sam zvono na vratima, to me trgnulo iz polusna. Na pragu ugledah Kiku, svoju drugaricu. Imala je čudnu grimasu na licu, pogled nem i oštar, ozbiljno držanje. Taman htedoh da je upitam šta se dogodilo, a ona mi reče: „Ostavila sam ga, bolje je ovako, nikada nisam bila potpuno srećna s njim.“ Ništa nisam rekla, ostala sam bez reči, samo sam nepomično stajala i zbunjeno gledala.

Pa, želiš li da saznaš šta se dogodilo, ili ćeš samo stajati u mestu ćuteći? – pitala me.

Izvini, samo sam iznenađena, ispričaj mi sve, rekoh skoro nečujno. Ušla je u dnevnu sobu i sela u fotelju, bila je zamišljena.

Hoćeš kafu? – pitala sam.

Ne hvala, neću se dugo zadržavati. Danas odlazim u Kruševac, idem kod mojih na par dana da se odmorim od svega, reče.

Šta se to dogodilo? Izgledaš potreseno, rekoh posle kraće pauze. Ostavila sam Damjana, mi više nismo mogli da budemo zajedno. – reče ona.

Ali zašto? - pitala sam.

Eh, zašto? Pa ne znam kako tačno to da ti objasnim... Znaš li onaj osećaj kad pogledaš osobu, za koju misliš da je najbolje poznaješ i shvatiš da to više nije ta osoba? Posle kreneš da preispituješ sebe i shvatiš da si i ti promenjena. Damjan i ja smo bili suviše različiti, svako je sledio svoje snove, putevi su nam se odavno razišli, ali mi valjda nismo bili spremni da to priznamo sebi. Znaš i sama da nisam lako odustala od njega, držala sam se za poslednju „mrvu“ nade kao „davljenik“ za slamku.

Znam, ali vi ste bili kao stvoreni jedno za drugo. – rekoh joj.

Bili, to si dobro rekla. – reče ona.

Zašto se to desilo, zašto ste raskinuli? – ponovo sam pitala.

On je počeo da misli samo na sebe, više nismo bili važni mi, već samo on. Ne kažem, i ja sam pravila greške, svađala se, terala inat, ali nikad nisam odustala od njega. A on, on je odavno odustao od mene! – reče ona.

Ali kako znaš?! – opet sam pitala... Nemoj prelako da se predaješ. – rekla sam

Nemoj da si ikada više ponovila tu rečenicu! – reče ona ljutito... Ja se već predugo sama borim za oboje, umorna sam, ne mogu više! Ovako je najbolje za sve...

Kako je on podneo raskid? – pitala sam

Ne baš dobro. – reče ona... Probao je da me odgovori od toga, tražio je drugu šansu, ali kasno se osvestio... Pitao me da li ga još uvek volim...

I, šta si mu rekla? – pitala sam.

Rekla sam istinu. Rekla sam mu da sam ga ranije volela, da sam volela onog pravog njega, čoveka koji je uvek umeo da me nasmeje, a da sam prestala da volim osobu u koju se pretvorio.

Šta ti je rekao na to? – pitala sam.

Ništa. U početku je samo ćutao, valjda je shvatio da sam ozbiljna, a onda je pitao: „ Zaista je kraj zar ne, mi nemamo više nikakve šanse“? Da, gotovo je, znaš i sam da ne ide već neko vreme – rekla sam mu. Možda je tako i najbolje. – rekao mi je. Mi smo odavno odustali jedno od drugog, a to nikako nismo trebali... – dodao je. Zabolela me ta rečenica... Ne mogu da ti opišem taj trenutak... – reče ona... Lice mu je bilo bledo, u njegovim očima videla sam zvezde kako se gase, shvatila sam tu daljinu, taj jaz, to nepremostivo što nas je slomilo. Onda sam valjda i ja shvatila da je stvarno kraj...

Šta je onda bilo? – pitala sam.

Prišao mi je, zagrlio me i tiho rekao: „Oprosti mi za sve, čuvaj se“, a onda je nestao. On je otišao svojim putem, a ja svojim, tako je moralo da bude.

Kako si ti posle svega? Šta ćeš sada da radiš? – pitala sam

Možda mi nećeš verovati, ali zaista sam dobro, iako ne izgledam tako. Posle toliko vremena osećam se slobodno da započnem novi život, nestala je ogorčenost. Otići ću na neko vreme kod mojih, tamo je ipak najlepše, opustiću se i uživaću. Nadam se da će i on biti dobro, da će i on naći sreću.

Još uvek ti je stalo do njega? – pitala sam...

Pa to je normalno, proveli smo toliko vremena zajedno, prošli smo toliko toga. Na neki način uvek ću misliti na njega, pitati se kako je i šta radi... Loše trenutke ću zaboraviti, a one dobre ću pamtiti zauvek, jer iako više nismo zajedno mi ćemo uvek biti povezani. On će možda postati samo sećanje, ali će takođe biti i osoba koju sam nekada mnogo volela, draga uspomena i večiti deo moje prošlosti.

Posle ove rečenice nastala je tišina... Ubrzo zatim, Kiki sam poželela srećan put i ona je otišla. I dalje sam bila zbunjena, pokušavala sam sve da shvatim... Pogledala sam kroz prozor, napolju je pljuštala kiša. Sećam se da sam u sebi pomislila kako će ovo nevreme proći, ali ne i ova oluja koja je nastala... Ta oluja razdvojila je dvoje ljudi, slomila je dve ljudske sudbine... Ovakav se dan zauvek pamti, jer to je bio početak kraja jedne priče, tada se sve promenilo... To je bio dan za donošenje teških odluka.

Vi ste ovde: Home Zbirka radova Srednja Za III razred Moje misli i osećanja SPsIPŽOIV_272