Pismeni zadaci

SPsIVZRIII_340

Da ljubav ne bude samo reč

ocena odličan pet„Važi, dušo, dolazim po tebe u 9. Volim te puno!”

Upravo čitam poruku, koju mi je poslao Ivan, moj dečko. Kraj mene je moja najbolja drugarica Adrijana, koja se smeje Ivanovoj poruci. Družimo se veoma dugo i mnogo toga smo prošle zajedno, od prvih ljubavi, izlazaka, svađa, do uvek zanimljivih ekskurzija.

„Mina, što si tako zamišljena?“, upitala me je Adrijana.

 „Ma, ništa. Nekako mi je Ivan čudan u poslednje vreme. Ne znam šta se dešava, pa sam htela da te pitam da izađeš sa nama večeras.“

 „Neka, budite vi sami, ja ću ići sa Andreom... Slušaj, poslao mi je Vlada poruku. Hoće da se vidimo.“

 „Jao, ma mani njega! Takav ženskaroš ti nije potreban u životu.“

 „Mina, ćuti molim te! Znam da si ljubomorna što ja izlazim sa Vladom, ipak je on najbolji frajer u gradu. Nisam ti ja kriva što si ti završila sa onim dosadnim Ivanom i što ne vidiš dalje od njega.“

 „Ana, pobogu, šta ti je? Ja sam srećna sa Ivanom i želim da i ti budeš, ali znam da kraj Vlade to nećeš biti.“

 „Ćuti samo... i ne izigravaj sveticu!“

 „Ne znam šta ti je večeras, nepodnošljiva si!“

Nakon ove kratke rasprave, Ana je počela da se sprema za izlazak. Nijedna ništa nije progovarala. Tu tešku tišinu prekinuo je zvuk mog mobilnog.

 „Ljubavi, ipak ću te čekati ispred Muzeja. Jedan drug se napio, pa moram da ga vozim kući.“

 „Važi, Ivane, nema problema.“

 „Drago mi je da se ne ljutiš. Volim te.“

 „I ja tebe.“

Adrijana i ja još uvek ništa nismo progovarale. To je bilo veoma neobično za nas dve, ali ja nisam započela svađu, pa neka ona prva probije led.

 „Mina, odoh ja, kasnim.”, rekla je Ana i samo je izjurila iz kuće.Ništa mi nije bilo jasno..Nisam je ničim uvredila da bi ođednom pobegla…Čudno uznemirena, stavila sam maskaru, obukla sam prvu majicu, koju sam našla u ormanu i pozvala taksi. Jedva čekam da vidim Ivana. On ume uvek da me smiri.Sedam u taksi.

„Kuda ćemo, lepotice?“, pita me taksista.

„Do katoličke“, odgovaram mu.

Kad sam izašla iz kola, videla sam Anu kako sedi sa nekim dečkom (verovatno Vladom) na klupici. Ljubili su se. Rešila sam da im priđem i da joj kažem da sam srećna zbog nje.

„Ana, pa što si...“, ođednom sam zastala usred reči. To nije bio Vlada, ne...

To je bio moj Ivan! Stajala sam tako ispred njih, potpuno paralisana. Nisam mogla da se pomerim. Jedino su mi suze tekle niz lice. Mislila sam da je sve to košmar. Međutim, nije bio….Adrijana je pobegla, dok mi je Ivan nešto govorio. Nijedna njegova reč nije dopirala do mene. Osetila sam kako me nešto steže u grudima. Bol se širio čitavim mojim telom. Skupila sam hrabrosti i pogledala sam u njegove zelene oči, koje sam toliko volela. Sada mi one više nisu bile lepe. Izgledale su prljave i crne.Kiša je počela da pada sve jače i jače. Ja sam se okrenula i pošla kući, dok je Ivan vikao za mnom kako me voli…

Volim te! Kako mi sada ta rečenica prazno zvuči. Ona u stvari i ne znači ništa. To su samo dve obične reči. Ljubav je nešto mnogo više do toga. Ona se dokazuje delima, ona je nesebična. Čovek koji voli, nikada ne povređuje voljenu osobu.I zato, pre nego što se zanesemo tim dvema rečima, dopustimo da nam voljena osoba dokaže ljubav. Tek onda ćemo moći da verujemo u to čuveno volim te.

Vi ste ovde: Home Zbirka radova Srednja Za III razred Moje misli i osećanja SPsIVZRIII_340