SPsIIIKŽII_116

Gradite mostove da bi zemlja bila lepša i ljudi na njoj živeli lakše i bolje

Teška noć... Stegla se neka čelična paučina oko srca, a ona mesečina što na trenutke osvetljava blještavo bele kamenčiće na krivudavom putu pred nama, ne pomaže. Veliki, modroplavi oblaci nadimaju se i u trenucima pritiskajući svetlost čine mi se tako stranim i dalekim, a put preda mnom bez kraja... Prsti su u mraku pokušavali da napipaju čvrst oslonac, da grčeći se, bez potpore vida, dodirnu strunu koja nas veže. Znam da ovako izgubljeni, ipak jesmo nitima povezani. Ništa nam ne mogu ona čudovišna tamna obličja koja se ocrtavaju na prašnjavom putu. Vodimo se mi nesvesno, povezani smo slučajno. I da, koračamo nesigurno kroz šumu oko nas, pritiskaju nas one grane kao da su nam najgori dušmani, ali sami sebi smo spas. I ako ti tragaš za mnom, naći ćemo se.

Opširnije: SPsIIIKŽII_116