Pismeni zadaci

SPsIIIKŽII_116

Gradite mostove da bi zemlja bila lepša i ljudi na njoj živeli lakše i bolje

ocena odličan petTeška noć... Stegla se neka čelična paučina oko srca, a ona mesečina što na trenutke osvetljava blještavo bele kamenčiće na krivudavom putu pred nama, ne pomaže. Veliki, modroplavi oblaci nadimaju se i u trenucima pritiskajući svetlost čine mi se tako stranim i dalekim, a put preda mnom bez kraja... Prsti su u mraku pokušavali da napipaju čvrst oslonac, da grčeći se, bez potpore vida, dodirnu strunu koja nas veže. Znam da ovako izgubljeni, ipak jesmo nitima povezani. Ništa nam ne mogu ona čudovišna tamna obličja koja se ocrtavaju na prašnjavom putu. Vodimo se mi nesvesno, povezani smo slučajno. I da, koračamo nesigurno kroz šumu oko nas, pritiskaju nas one grane kao da su nam najgori dušmani, ali sami sebi smo spas. I ako ti tragaš za mnom, naći ćemo se.

Kako mi mesečina ne pruža ništa do ono malo svetlosti da mogu videti sopstvena stopala, reših da puzeći dođem do cilja. Cilj? U glavi mi se stvorila slika snažne kamenite građevine, neko obličje nesalomivo i postojanije od samog života. Hladan znoj uskomešan sa obilnom prašinom skupljao se u nepravilnim crtama na mom namrštenom čelu. Očaj se ocrtavao u mojim očima. Puzeći, spuštena na najniži položaj, osetila sam da mi posekotine na telu sežu sve dublje i dublje. Krv na mojim kolenima nije mi smetala. Slomljena spolja, a tako jaka iznutra. Belina mosta hranila je moju volju. Mesečina je počela da pulsira nad izduženim senkama, koje su jurile u susret mome vratu kao ruke ljudskih stvorova.

Iznenada, ono za čim su posezali moji prsti očvrsnu i postade stvarnost. Svetlosni stubovi kupali su svoje lukove u valovima crnih talasa. Savršenstvo kontrasta. Pod okriljem srebrnog sjaja na nebu čekala me je bela haljina naslonjena na sjajnu kamenu površinu. Pored nje, u posudi sa bisernom vodom ocrtavala se blažena svetlost. U mojim mislima, potpuni mir.

Koracima balerine na nekom udaljenom mostu, miljama daleko, lepršala je neka nepoznata osoba, neznana mnogima, poznata retkima. Njeno belo čelo i zlatni pramenovi kose sijali su snažnije od Meseca i Sunca. Bela haljina je u naborima padala na pod i stapala se u prozračnom sjaju sa hladnim kamenom. I nije bilo kraja ujednačenom lupanju srca. Na trenutke je nestajala sa te savršene slike, ali se ubrzo vraćala. U nejasnim obrisima spajala se sa neživim. Postala je neimar svog savršenstva.

Vi ste ovde: Home Zbirka radova Srednja Za III razred Gradite mostove SPsIIIKŽII_116