Pismeni zadaci

SPsIIINIII_347

Večnost

ocena odličan petNeki veruju u sudbinu, drugi pokušavaju da od nje pobegnu, treći je jednostavno negiraju. Moja prabaka je često umela da kaže da je se ljudi uglavnom plaše, i da su neuki i sebični, jer žele dobro samo sebi. Volela bih da sam je upoznala. Možda je mogla da me nauči, da mi pomogne?

Tako se retko pitamo šta stvarno znamo? Da li je naš otac onaj koga grlimo, pitamo za savet, ili Bog? Je li medicina stvarno nauka ili je ipak stvorena na osnovama placeba? Postoji nešto što svi znamo. Umrećemo. Postoji nešto što samo ja znam. Umreću uskoro. Od kada to znam više ništa nije ni sitno ni beznačajno. Gledam kako nebo tamni svakog dana, oblake kako prolaze.

Ja neću dočekati sledeću jesen. Kada novi đaci-prvaci budu krenuli u školu i u povratku sa roditeljima prolazili pored moje kuće, ja neću stajati na prozoru. Nikada više neću jesti sveže jagode i sunčati se. Ne žalim zbog toga. Fizička zadovoljstva uvek mi je bilo lako kupiti. Ne, ja nisam tužna. Ne plašim se smrti. Strah je beskoristan, može samo da nas omete kada je najlepše. U svim neprospavanim noćima, ne obuzima me on. Obuzima me nemoć, taj grozni osećaj koji ne može da nestane, koliko god se trudila.

Ne mogu da ostanem, a Bog samo zna koliko bih želela. Moja smrt naneće toliko boli i patnje. Koliko noći će majka u mom krevetu grliti sestru, tražeći razlog, pokušavajući da razume, da prihvati? Koliko dana će otac provesti na poslu, zatrpan papirima i zadacima, samo kako ne bi mislio, kako ne bi osećao? Hoće li moje drugarice odlaziti na naša mesta, i prisećati se dogodovština, ili će ih zaobilaziti, tražeći utehu u zaboravu? Da li će svi udvarači zažaliti što nisu prišli na vreme? Neprijatelji, jer nisu dobili poslednju priliku da razjasne sve? Sada, na kraju, opraštam im svima. Ne vredi u srcu čuvati loše. Ostavljam to onima bez duše. A ti? Kako ćeš ti to podneti? Postoji li način da te pripremim, ojačam? Moraš da znaš da ne postoji način da se ovo spreči. Sve ovo, što postoji među nama, tako dragoceno, jedinstveno, hoće li nestati i vremenom izbledeti? Ne znam.

Ne želim da me tražiš u svakoj novoj devojci, u uspomenama, na zvezdanom nebu. Neka ostanem da živim u tebi, kao zaboravljeno, a opet toplo sećanje, da te blistava prošlost ohrabri za život, a ne moja smrt u njega razočara. Tražim pozitivnu, optimističnu stranu svega ovog, ali po prvi put mi ne ide. Ne čujem više ni otkucaje svog srca, znam da me ono neće izdati. Osluškujem tuđ smeh, pratim beskrajne pokrete, ogledam se u tuđim očima. Prolazim ulicom i više se ne udubljujem u misli, sada posmatram te ljude, čudne duše, sve njih koji tako blagosloveno žive u neznanju.

Rekla sam ti da ono što ne znamo ne može da nas povredi. Moj život je tako srećan oduvek. Pitaš se, da li bih ga menjala za neki drugi, možda manje srećan, ali duži? Ne, ne bih. Izgleda da svako dobije svoju količinu sreće, a ja sam svoju potrošila. Ipak, veruj mi, sve svoje uspomene i poslednji lep momenat dala bih, samo da mogu da preuzmem vaše muke. Mislila sam da imam dar.

Uvek sam znala da li mi se drugarica zaljubila u pogrešnog, kada će me neko izneveriti, kada je uspeh na pomolu. Taj dar sada je gori od prokletstva. Znam i kada i kako ću umreti, a ne mogu baš ništa da promenim. Ne smem da progovorim, i zato se oslanjam na tišinu, jer svi ćete pokušati da pomognete, svi ćete tako želeti da se borite, da pobedite sudbinu. To bi samo uništilo ove poslednje, dragocene trenutke.

Možda i jesam sebična, ali želim da te gledam kako se smeješ. Da ti pružim radost koliko god mogu. Onda, kada me se setiš biću ona razdragana osoba, sa kojom si se provodio. Koja je bojila tvoje dane duginim bojama. Nasmej se! Nasmej se zato što smo se uopšte upoznali! Nasmej se svakom novom danu, jer to bih i ja uradila da sam tu. Pričali smo o onom osećaju koji se javlja kada nešto prestaje.

Početak je neizvestan, uzbudljiv i razbuktava našu maštu. Kraj je nestanak. Zadnje epizode omiljene serije, koju smo svakog dana pratili. Poslednji dan letovanja i poslednja kutija slatkiša donetih iz Belgije. Svemu nekad dođe kraj i to ne može niko da promeni.

Ipak, počne nova serija, opet odeš na letovanje i okusiš bolje slatkiše. Molim te, veruj. Neka večnost postane sinonim za nas. Veruj, i dalje verujem.. Često to radim. Zastanem i zaboravim o čemu smo pričali. Zagledam se u tvoje oči kao u ogledalo. Tada čak i očigledno nailazi na sud i sumnju. Tako su prodorne, a opet tako srećne, svih boja. Uvek me ubede da činim pravu stvar.

Vi ste ovde: Home Zbirka radova Srednja Za III razred Strah, tama, jad, bol, krici... SPsIIINIII_347