Pismeni zadaci

SPsIVNGIII_188

„Ni u čemu što se dešava nismo sami, ni prvi, ni jedini“

(I. Andrić)

 

ocena odličan petNeprestano živimo. Naše životne priče se svakodnevno smenjuju, iz bajke -u nama strašne horore. To nešto strašno i to nešto lepo kruži začaranim krugom života. Ali, bitno je shvatiti da nismo sami, da sve ono što proživljavamo kao individue, ne proživljavamo sami. Život neprestano trpi usku povezanost sa životima nama bliskih ljudi i sa životima dalekih stranaca, a mi smo često i nesvesni toga.

Pitali su: kako? Pitali su: zašto? Oni to traže odgovore od života! A život ćuti, uživa u misterijama koje nam zadaje i samo jedno kaže — „Živi!“

Život je prejaka reč koja spaja.

Odavno je spojila njih dvoje da pronađu neke odgovore, a da ne budu sami. I nije život spojio samo njih. I nisu to dvoje jedini na svetu. Spojio je život mnoge i različite, ali radi istog cilja.

Ona je bila kao pokretna bajka. Ona je bila harmonija. Ona je bila radoznali leptir. Činilo joj se da ima sve. I uživala je u onome što joj je život do tada pružio. Ipak, u sebi je imala neke posebne, tajanstvene magije. Nikome nije otkrivala svoju neograničenu moć maštanja. Nikome nije postavila pitanja koja su se neprestano vrzmala po njenoj glavi. Njen život je bio prelepa slika od puzli na kojoj je falio, možda ne primetan, koliko i bitan, jedan jedini delić. Nesvesno je tragala za tim delom, ne bi li upotpunila svoju sliku.

On je bio pokretna misterija. Hiljade prelepih misli vešto je sakrio u svoj najdublji um. Postavio je milione upitnika samo sebi i nikome drugom. Sva svoja shvatanja, strahove i slutnje delio je sa sobom. Samo sa sobom. Nesvesno, životnom povezanošću, sve to je delio i sa njom.

Lutao je da nađe nešto...Valjda je samo on znao šta u stvari traži.

Do juče su bili stranci. Lutali su u lavirintu života, pa su se najednom našli na istom mestu, u isto vreme. U tom prvom susretu, pogledi su izgovorili hiljade reči, a oni su se razumeli jednim ćutanjem. Tu je život spojio ta dva uma.

Govorili su istim jezikom, koji su valjda samo oni razumeli i kroz iste su naočari gledali na svet. Upotpunjavali su se i dopunjavali. Ćutali i smejali se. Prolazili kroz najmračnije mrakove, odmarali se na mesečini i trčali radosni na suncu. Podelili su sreću. Bili su likovi bajke.

Onda, na tu bajku, najednom se spustila tama. Bivalo je sve mračnije i strašnije. Kao da se to pretvaralo u horor koji im je život nametnuo i kojem nisu mogli da se odupru. Život je hteo da pokida sve niti među njima, jer takav je život, nepredvidiv.

Bili su na različitim stranama. Sami, a uvek zajedno. Postojala je samo jedna jedina nit između njih. Beskonačni um. A život je u tom trenutku bio primoran da ih ponovo spoji.

Nadjačali su sve. Stvorili su neraskidivu povezanost onako kako su samo oni umeli. Jer oni umeju zajedno. Jer oni ne umeju sami.

Niko ne ume sam, jer niko nije sam. Nisam prva, ni jedina koja to zna. Nije prvi, ni jedini, koji ti zna. Postoji i neko treći koji to zna...

Vi ste ovde: Home Zbirka radova Srednja Za IV razred Ivo Andrić SPsIVNGIII_188