Pismeni zadaci

SPsIVNIII_341

Dubina tragične sudbine Ćamila efendije

ocena odličan pet"Moj život je mrak, nisam više ni jak
tvoj povratak biće mi sunčev zrak
jer sve si ugasio što me nisi spasio..."

Evo ovako. Nalazimo se u prokletu avliju, ili kako već kaže varošica puna čudnih likova. Šta da kažem, tamo je super, može čak i žurka da se napravi — imamo malo hašiša, tamo neki tuta bugarin valja na crno a dao bog ima i opijuma pa kud koji mili moji, milinka gde ćeš više. Naravno tu su razni krimosi psihići, mazohiste i svi su naravno nevini, sve u svemu zdrava okolina za normalne ljude.

Tata na avliju je Karađoz. On je mnogo jaka faca. U svojoj mladosti je bio "Koza nostra", Sicilijalno, pravi bludnik grada Čikaga, razvratnik itd. Otac ga je vratio na pravi kolosek odgovarajućom vrstom motke (neću da kažem kakvom). On je bio pravi strah i trepet, prava zmija od čoveka onako ćelav pomalo smešan a sa druge strane mrga — bogami, bije ko Sveti Ilija. Imao je neke neartikulisane tikove u stilu "phi, phi, phi, ..." kao da je dnevno radio po kvoterče dopa, oduvek mi je bio sumljiv. Šta da vam kažem, svi su zločinci samo je on pošten. Tom prilikom kad sam stigo u avliju pogledao me je onako odokativno i upitao "Je li, a ti nisi kriv, a?" a ja sam mu na to odgovorio <<Ich bin krajzi<< čiko.

Ja sam onako figurativno sticajem slučaja stigo u avliju kao i svi ostali. Tu je bio i jedan čičica fra Petar dobar čovek koji je takođe stigao u hotel izgubljenih duša neznanim putem mada se pričalo kako je hteo da prošvercuje gajbu viskija, a vid'o sam ga ja kako u prikrajku puši hašiš onako mučki — šta da vam kažem, stari Vujadin koske mu stare. Jedno veče u moj apartman je ušao neki nepoznati lik, veoma ćutljiva osoba, provaljujem ja da je muslimanske nacionalnosti. Pomislim da nije derpe. Tu kažem — upravniče ja sam pošten robijaš neću da robijam sa manijacima. Posle sam video da je on dobar momak i tu mi uspostavimo neku vrstu konverzacije, bio je veoma ćutljiv mladić, nekoliko dana nije progovrio ni reč, izgledao je veoma utučeno i bio je pod veliku bedaru. Čuo sam da je božiji čovek bavio se istorijom o nekom tamo Đžem sultanu, reko' da nije neki sektaš, i zahvaljujući tome je dospeo u ćorku. Vremenom sam saznao dosta toga o njemu. Tako sedimo uveče, pričamo, malo smo pod opijum i tako to, bili smo dobra ekipa.

Jedno veče odveli su ga dva pandura, kao na neki informativni razgovor čuo sam da su ga nešto provocirali, gde je on strahovito i verbalno odgovorijo pa su ga zbog toga ubili ko zeca. Posle toga ga više nismo videli — slutili smo šta mu se desilo. Ovde možete čak da izvučete i pouku "Ne kačite se sa plavim anđelima (glupi su) ali imaju tešku ruku".

Vi ste ovde: Home Zbirka radova Srednja Za IV razred Ivo Andrić SPsIVNIII_341