Pismeni zadaci

SPsIVPOIII_263

Prokleta avlija – svet u malom

ocena odličan petTridesetoro nas je u prostoriji. Ne mogu reći da nemamo mesta, niti je prostrano, niti tesno. Taman koliko nam treba. Zidovi okrečeni u veoma ružnu žutu boju, hladne, metalne klupe u bolničko zelenoj boji svakog jutra mi požele nimalo toplu dobrodošlicu. Utorak je, rano je, a ja sam još jedan dan u Prokletoj avliji.

Sedim u neudobnoj stolici i posmatram. Gledam kroz prozor i vidim slobodu, ljude koji stalno negde žure, decu koja se igraju. Vidim sunce, zelenilo prirode, sjajnu nebesko plavu boju, projuri tu i poneka crvena, crna, narandžasta, svaka odslikavajući neku osobinu onoga ko ih nosi. Mešaju se zvukovi života. Ta buka automobila, dovikivanje preko ulice, te smeh, fijukanje vetra. Zvuk i slika mešaju se u nešto gde želim biti, a onda se okrenem. Sumorna i umorna lica svojih sapatnika me vrate u realnost, izbijaju mi sva maštanja. Vraćam se u tišinu praćenu jezivim šuškanjem papira i prokletim škljocanjem olovki. Onda dolaze čuvari, neki visoki, neki niski, krupni ili sitni. Svi su podjednako strašni. Svaka njihova reč se mora poštovati. Od tog ledenog glasa kao hipnotisani počinjemo da pišemo i produbljujemo svoje muke. Onda me iz polusna budi zvuk koji vraća život. Licima se vraća osmeh i tišina se prekida glasnim uzdasima zadovoljstva. Do sada svi istih izraza, pokreta pretvaramo se u more različitih likova. Po dvorištu se formiraju krugovi, neki zatvoreni za druge, neki željni novih lica. Neko uvek priča neke priče, neko prepričava, ali svaki na svoj način dok slušaoci ozbiljnih lica odobravaju, a drugi podsmehom dobacuju i provociraju. Prelomi se kroz graju zvuk svađe, poneki glasan smeh. Prepoznajem na licima sreću i tugu, ljubomoru, zaljubljenost, ambicioznost u očima i ravnodušnost u srcima, sve one osobine koje nas čine onim što jesmo-ljudima. Moja avlija sada živi punim plućima makar na tih nekoliko minuta, dok nas sa visine prati budno oko upravnika.

Sve to u trenu nestane kada se oglasi ono isto zvono, koje je nekad značilo spas, a sada nas vraća u ona ista hladna i neudobna mesta. Avlija sada miruje, a u srcima se čeka još jedan, makar mali, trenutak slobode.

Vi ste ovde: Home Zbirka radova Srednja Za IV razred Ivo Andrić SPsIVPOIII_263