Pismeni zadaci

SPsIVNIIV_344

Sedam smrtnih grehova u tragediji "Hamlet”

ocena odličan petU manjoj ili većoj meri čitav hrišćanski svet oslanja se na biblijsku dogmu, koja, pored deset božjih zapovesti, počiva i na sedam smrtnih grehova. Ta dogma posebno je bila jaka u srednjem veku i ostavila je veliki trag i u humanističkom periodu, samim tim što se humanizam i renesansa bore protiv nje, dakle, neprestano se pozivaju na nju.

Bilo da parodiraju hrišćansku religiju (Rable) ili sasvim humanistički stavljaju čoveka u prvi plan, u delima renesansnih autora prisutna je borba junaka sa onim sto im je posredno ili neposredno nametnuto kao zlo ili greh. Crkvenu ili hrišćansku dogmu nalazimo i u delima najistaknutijeg humanističkog pisca, Šekspira. Gotovi svi junaci u njegovoj tragediji "Hamlet" predstavnici su jednog ili više smrtnih grehova istovremeno. Grehom požude opterećeni su mnogi likovi u "Hamletu". Svakako najuočljiviji u tom smislu jesu Klaudije i Gertruda. Konvencionalno neprihvatljivo, Klaudije se ženi suprugom svog pokojnog brata za čiju je smrt odgovoran. Što znači da je Klaudije okaljan i grehom pohlepe, ali kainovski znak je njegovo najupečatljivije obeležje. Međutim, Hamletov problematičan odnos prema majci, gorčina koja izbija iz njega, zato što ona deli postelju sa Klaudijem (to kao da ga pogađa više nego očeva smrt), ostavlja na nas utisak da se Hamlet oseća izdanim i da požudu koju oseća prema majci krije iza osećanja časti i odgovornosti prema duhu oca koji traži osvetu.

Ako prihvatimo pretpostavku da je Hamlet žrtva Edipovog kompleksa, onda ni njega ne možemo izuzeti iz kruga onih čiji je greh požuda. Iako ožalošćen i gnevan zbog smrti svog oca i preudaje majke, Hamleta ne napušta misao o tome da je presto njegov i da mu je na prevaru oduzet. Sem te najbanalnije manifestacije pohlepe, ali i licemerstva, danski kraljević je najpohlepniji u uzimanju emocija. On uzima sve, poigrava se osećanjima, emotivno uništava Ofeliju, svoju majku i prijatelje, a ne daje nikome ništa, neprestano sakriven iza maske neodlučnosti, tuge ili ludila. To je specifična vrsta pohlepe (emotivna pohlepa), ali je pohlepa i kao takva smrtni greh.

Hamlet prema potrebi, vrlo svestan svojih potreba i postupaka, vešto glumi uceveljenog sina, neodlučnog filozofa, čoveka pomućene svesti, ili odlučnog ubicu. Ali licemerstvo nije samo Hamletova osobina. Ubica Klaudije navodno žali za svojim bratom, ne možemo sa sigurnošću da znamo njegove motive za brak sa Gertrudom (možda je ona bila samo put do prestola), a svakako ni Hamletu ne pokazuje svoje prave namere prema njemu.

Tipični primer licemerja, pravi Tartif u "Hamletu", je Polonije. Licemer najprizemnije vrste, kome je sin — dete, a ćerka — sredstvo, poltron sakriven iza zavese, možda nije najopasniji, ali je najiritantniji kada je greh licemerja u pitanju. Uopšte, Šekspirovi junaci preteruju u manifestacijama svojih opsednutosti. Odbačena Ofelija (odbačena od svih muškaraca do kojih joj je stalo — otac, brat, Hamlet) odlučuje se na najteži korak, po hrišćanskoj dogmi apsolutno neoprostiv, na samoubistvo.

Neprisutni Laert, koji ništa nije učinio za svoju sestru ili oca dok su bili živi, postaje žrtva svog nepromišljenog gneva koji jedino opravdanje ima (ako ga ima) u odbrani viteške časti. Hamlet preteruje u omalovažavanju drugih ljudi, ali više od svih junaka preteruje u lenjosti. Osobina koja se Hamletu najviše zamera, i koja je na prvi pogled najuočljivija, jeste upravo njegovo oklevanje da preduzme bilo kakvu akciju.

Ako ovu tragediju posmatramo očima hrišćanske dogmatike, nećemo moći da pronađemo junaka u njoj koji ne nosi teret bar jednog od smrtnih grehova. Kao da se krećemo kroz šumu lakomih preljubnika, licemernih kukavica, nemilosrdnih ubica i onih koji nisu imali hrabrosti da žive. Naizgled su svi različiti i različiti su motivi koji ih pokreću, ali to nije tako. Ma šta radio, govorio ili mislio, svaki od njih misli da je najbolji i da zaslužuje najbolje. Za nekog je to presto, za drugog bespogovorna ljubav lišena sumnji, a za nekoga priznanja i počasti. Suština je da je jedan od glavnih pokretača svih ovih likova samoljublje.

Greh koji rađa sve ostale – taština. Manifestuje se na različite načine, nosi maske različitih poriva, rađa strašne i, reklo bi se, sasvim drugačije posledice, ali je ona krajnja jednaka za sve – smrt. Nemoguće je da bude drugačije, jer je ona najopasnija, majka svih grehova i sasvim ljudska, neodvojiva od čoveka.

"Sve na svetu je taština nad taštinama i sve je taština" (Knjiga propovednikova)

Vi ste ovde: Home Zbirka radova Srednja Za IV razred Johan Volfgang Gete, Vilijem Šekspir SPsIVNIIV_344